Први пут сам била на оваквој врсти састанка и лепо сам се изненадила када сам схватила да ми се први пут за 15 година пружа прилика да организујем леп догађај за 8 март, Дан жена.
Иако сам првобитно пријавила више људи који би били обухваћени акцијом, жене, мајке, сестре, кћери су имале првенство. Замолила сам да се приххвати мој предлог да организујем један ручак, обилазак на терену и слање једног лепог изненађења, ипак за само 30 особа.
Пошто ми ауто још увек није поправљен, ишла сам по донацију коју је наручила Општина Гроцка, бициклом и другом, а онај ко нас је срео испратио нас је погледима, Богами онако људски.
Дошавши кући, морала сам да пожурим док је послужење било још вруће и да лепо спакујем и поделим, сходно броју чланова. Желела сам да се мајка, ћерка, бака, сестра осети посебно и да не мора да брине о лепом послужењу за своје. Баке су добиле ружу приде. Пошто смо други дан имали госте код нас кући, имала сам времена да обиђем лично породице осим једне у Бегаљици, а део сам поделила и код нас.
Други дан је био посебан јер су нам гости били људи из Организације са ампутираним екстремитетима на чијем челу је годинама Чика Јова, легенда за живота, човек који има рођаке и у Гроцкој, Брестовику..
Зашто сам позвала њега? Из разлога што је дошао са дамама из његове организације са сарадником Ацом и тог дана је упознао младу жену из Београда Г.Јелену и њеног мужа. Цела замисао је била да њих троје упознам. Јелена нема једну ногу, има 37 година, мужа који је такође инвалид, живе од 15.000 динара, као подстанари. Од мене добија воће и поврће једном недељно, које и сами поделе на 5 породица у Београду које тешко живе. Када су се сви окупили, моје је било да их послужим и кажем да је то дар моје Општине са жељом да проведу један диван дан.
И био је. Била је тишина док је Јелена плакала причајући колико она као инвалид нема права да живи нормално, колико они који су здрави умеју да загорчају живот онима који то нису. Било је заиста тешко то гледати и слушати, јер ми смо само били сведоци једне нове наде, обећања за боље сутра, прво за корпу која се ставља на патрљак од ноге горе у куку, а затим и израде протезе, коју не мора да плати, већ само да наручи.
Један сто у нашој кући, за који седимо мама и ја сваки дан, више никада неће бити само сто од дрвета, већ место где се угасила једна тама и родило светло у једну нову, колико год може да буде, лепшу и светлију будућност, не само за Јелену већ и њеног мужа који муку мучи годину дана са ранама у нози које гноје, а не жели да их оперише јер би то значило да његова жена остаје сама кући, а о њој нема ко да брине.
Тог дана ја нисам била Пепељуга, већ само неко ко их послужује оним што сам имала, храном, кафом, соком и осмехом. Била сам само неко ко је урадио оно што је желео, да учини једно добро дело. Искрено, да није било људи из Општине Гроцка тога не би било.
Моја мама није могла да лако поднесе цео разговор, а нису баш ни све жене, ипак… колико год да не можемо да разумемо неке ствари, наше је да саосећамо и да се бар помолимо за здравље онима који га немају, а и да захвалимо на своме.
Ја се захваљујем Чика Јови, што га познајем годинама, што не знам колико људи је помогао, које сам му послала, што је остао доследан себи и свом духу и задатку да учини живот лакшим, бољим и квалитетнијим онима којима је то потребно. Хвала и људима из Општине Гроцка, што су ме позвали и што су помогли да се толико жена и особа учини тај дан толико лепо и вредно, јер они то и јесу. Можда ми којима ништа не фали смо сувише бесни да схватимо да живот чине тако ситне ствари без којих се не може, почевши од нормалног корака, нормалног захвата руком, нормалног вида, слуха и говора.
Ја Вам свима желим здравља и дуг живот. Живите дуго и успешно!!! И једно велико хвала 🙂
Светлана Цеца Урошевић
