Кад је средином маја 2016. прострујала вест да је мог пријатеља Перицу Луковића испред његове куће у Гроцкој задесио тежак мождани удар и после првих посета у болници “Свети Сава” неко је рекао да је “од оноликог човека остала само биљка”.
Три године касније, ми који смо са зебњом и надом пратили битку коју је могао да добије само “онолики човек”, радујући се и најмањим знацима опоравка и постепеног враћања животних и радних функција, окупили смо се у прелепом ресторану “Виногради” и закључили да је та “биљка” могла да буде само нека посебна врста јуке, познате по изузетној издржљивости.
Иако су је амерички Индијанци вековима користили и за храну и за лек, у нашим крајевима се јука углавном среће по собама, степеништима и терасама као украсна биљка. Злобници кажу и по Немањиној…
Перица Луковић није хтео да буде “фикус” у сопственом животу, већ је из дана у дан доказивао да је Иво Андрић био у праву кад је написао да “ми и не знамо колико снаге и какве све могућности крије у себи свако живо створење”, јер се “то открива само у великим и изузетним тренуцима”. Тако је, са овом његовом великом и изузетном борбом и победом, пуни смисао добио и назив за јуку, одомаћен у нашим крајевима. Дрво живота!
Тог лета 2019. Перица је чак успео да по пети пут организује рели “Лагано Србијом”, који је запамћен по изузетно добром одзиву љубитеља старих аутомобила из Србије, Хрватске и Словеније и по занимљивом програму, који је осим трасе по Војводини и Источној Србији обухватио и посету једној од најбољих стаза за лагану вожњу у свету, Транфагарашан у Румунији.
Са тим драгоценим искуством најављен је још атрактивнији рели за наредну годину, коју нам је отела пандемија корона вируса. Пошто је припреме за тај догађај практично почео већ по завршетку претходног релија, “несаломиви из Гроцке” (како сам га назвао кад је већ у новембру 2018. у Музеју аутомобила припремио изложбу о развоју електромобила) никад није хтео да му као изговор послужи све што је ишло уз ту глобалну пошаст, неки кажу катастрофу, неки мисле превару…
“Моја је обавеза не само да организујем следећи рели, већ и да одржим и сачувам традицију”, говорио је својим пријатељима, који су га убеђивали да му нико неће замерити ако то не учини. Зато је у пролеће 2022. кренуо у опсежне припреме да анимира учеснике, пронађе оне који би имали интереса да подрже ту значајну манифестацију, организује смештај и програм…
Велики посао, али пробајте да замислите како је човек без практично половине животних функција послао више од три стотине мејлова на различите адресе и разговарао са најмање две стотине људи. Да би на крају, са жаљењем, морао свима да јави да је рели за ту 2022. годину отказан.
Тада је написао: “Сви знате мене, ко сам и какав сам. Болест јесте тешка, али нисам такав да бих се предао на знаке неразумевања и људске равнодушности. Ово што ми се догађа досада нисам доживео никад раније и тек сада видим са којим су се проблемима суочавали сви који су на било који начин остали инвалиди. Наравно, настављам даље са жељом да идуће године на достојан начин обележимо десетогодишњицу првог релија…”
Перица Луковић је тада обећао да ће том послу приступити “на још озбиљнији начин”, да ће се потрудити да “све буде различито” од претходних релија”. “Моја је жеља да направим једну али праву манифестацију, на коју ћете сви радо долазити сваке године, са осмехом на лицу и расположењем у срцу”, написао је том приликом. И додао да му уопште нису важни ни клубови, ни постојеће поделе које оптерећују овај лепо замишљен и годинама сјајно организован рели.
Сведок сам да је ове године мој пријатељ био надомак тог великог циља. Није ишло лако, посебно њему који се све теже креће и све теже комуницира, да би се – кад је требало да све финализује – поново умешала “виша сила”. Овог пута у облику нечега чему би се он и његова породица у свакој другој прилици обрадовали, а сад га спречава да уопште изађе из куће.
Зато ме је заиста растужио мејл, који је стигао јуче са његовим потписом, у коме јавља да је рели “Лагано Србијом” који је требао да се одржи од 28. септембра до 1. октобра 2023. године је, на жалост, отказан!
“Драги моји олдтајмераши, све сам радио и урадио и остало је још пар ствари које сам морао да завршим. Међутим, јутрос су у улици где живим и где су просторије релија ‘Лагано Србијом’ почели радови на уређењу коловоза (нова подлога, асфалтирање, ивичњаци итд…).
Улица је дугачка око два километра а ја сам негде на половини, у једном сокаку који води до четири издвојене куће. Асфалту се сви пуно радујемо, али ти радови ми онемогућавају да организујем, реализујем и активно учествујем у овогодишњем релију.”
Ко не зна какав би проблем био да се грдосија од човека какав је Перица Луковић макар једном пребаци до места одакле би могао да се превезе колима, низбрдо од куће па стрмином уз јаругу… има право да по нашем старом лошем обичају помисли како је ово некакво оправдање. А ко не зна колико је њему тешко због свега овога нека макар покуша да без муцања изговори оно Транфагарашан!
Или нека једе онај пилећи паризер са три одсто пилетине!
Ivan Mrđen Foto: agencija Intelier
Иван Мрђен Нова
