Okupaciona vlast preko svojih medija obznanila je kakvi su joj planovi za vaskoliku Srbadiju. Ništa strašno: mi da se stisnemo uz duvar, da se smanjimo ko dve banke u džepu, a da se rašire Šiptarija i Balilend.
Naravno, sve to u okviru Evrope, koja ne zna za granice, osim ako to nisu ona na Drini i ona prema otetoj, a svetoj srpskoj zemlji.
Ne vidim da se neko iz Beograda oglasio tim povodom, sem što je Vrhovno Šuntavilo pozvalo na jedinstvo. Kaže, manite se leba i s leba, struje i poreza, otadžbina je u opasnom krugu, skolilo nas sa svih strana: Brisel, Angela, pa Srebrenica, svi nešto traže, a i da imam – odakle mi?!
Lako je bilo srpskoj majci, Milanu Nediću, on je znao da će Švabe da izgube rat, pa mu nije teško palo što su mu njegovi skinuli glavu. A, šta da radi naš Velikomučenik Mnogovenčani kad se kraj vlasti današnjih okupatora ni ne nazire?
Šta su pišljive četiri godine rata, takoreći jedan prosečan mandat, prema godinama muka stešnjenih između surovih gazda i pokvarenog naroda?
Bio misliti dok nije bilo dockan, sad se ‘vataj za uši i igraj pipirevku, i mi s tobom, kukala nam majka. Vežbaj tužno lice za Potočare. Smišljaj kako ćeš Velikom Miloradu da saopštiš da gvozdeni okupator u plišanim rukavicama misli da bi bilo bolje da se više ne viđate.
Kad jednom gaće zapnu za tarabu, nazad više nema. Izređa se svaka sila, a uz silu i svaka šuša koja bi da se okoristi nad gologuzanom. Kao onih dana kad su nam prađedove, gole, bose i krvave, umlaćivali čekićima u albanskim zabitima, da ne bi trošili metak na Škije.
Sad, kad prigusti, moći ćemo auto-putem Bore i Ramiza, Broze i Envera, Vučka i Rame, od Beograda do Drača, da se ne lomatamo preko Vezirovog mosta odakle su u bezdan, onih dana, padali ljudi, konji i volovi.
Vrhovni Mučenik vodi nas za ular ivicom ambisa, samo je pitanje dana kad ćemo đuture u tri majčine, s njim u paketu.
Okupaciona vlast užurbano otima što se oteti može, bojeći se da njenim namesnicima nekim čudom vlast ne isklizne iz ruku i dopadne nekom pametnom. Pa da taj drugi kaže, kao major Kursula: Ček, ček malo, bratac, pa ne može u Srbiju tek tako da se upadne!
I onda – kom opanci, kom obojci. A ne ovako, jadno i bedno, izdajnički i slugeranjski, kad svaka nemušta reč kobajagi otpora izlazi stidljivo, kao puvanjak iz pocepanih gaća.
Kapetanu Grujoviću nedavno su iz Dežele poslali (poštom!) optužnicu za, pazi sad, ratni zločin. Dotični je 1991. godine, mada tada običan stariji vodnik, uprkos nesposobnom vrhu vojske, odbranio skladište goriva Mokronog.
Nije mnogo filozofirao: prvo je upucao izdajnika, komandanta skladišta, potom oko sebe skupio četu golobradu, ali odabranu i zlikovcima u Ljubljani (među kojima je bio i Vođi tako dragi Jelko Kacin) poručio: ispalite samo jedan metak i pola Slovenije leti u vazduh!
Siktali su, režali, slali mu emisare, ucenjivali ženom i decom, proglašavali ludim…
Džaba.
Na kraju je izvukao i vojsku, i oružje, i gorivo. A, danas, 24 godine kasnije, iz rodnog Čačka piscima optužnice poručuje: možete jedino da me cimnete za onu stvar, a mene na sudu nećete videti.
E, tako se to radi…
Grujo je danas mogao da bude ugledni slovenački prvoborac, što mu je nuđeno, ali je on izabrao mršavu srpsku penziju, u koju su ga oterali kao mnoge nepodobne.
On nije pristao da ga zgazi čizma novog nacizma, obraz mu je čist i savest mirna.
A vama jajarama – neka je na čast.
Milan Jovanović, Vesti
