Физикална терапија ми је била заказана за 9 часова. У то време, обично се тек будим. Али, здравље је здравље, а како новинар мора бити здрав (бити здрав), пробудим се тик пре него сам сео на „електричну столицу“. Особље физикалне медицине у Бегаљици дочекало ме је на један љубазан и срдачан начин. Упутили су ме шта треба да радим и где да седнем. Затим су пустили струју од мојих леђа до пете леве ноге. Срдачна сестра ме је питала да ли ме пецка, на шта сам одговорио негативно.
-Ако треба нешто само позовите, рекла је медицинска сестра, окренула се и отишла из просторије у којој сам ја био већ „прихефтан“ за злогласну справу. Када је отишла, помислио сам се како да зовем некога коме не знам име, али ваљда ми неће ни требати, те ми у том тренутку није било то ни важно.
Није дуго прошло, осетио сам пецкање код у делу леђа код левог бубрега. Знам да је ушла нека медицинска сестра и брат, чини ми се, тада у просторију и да сам затражио да ми мало смање „напон“. Били су срдачни и причали су са мном. Не знам тачно у којем моменту, ало готово одједном пацијенти који су били ту око мене су нестајали, па се враћали. Нисам чуо ни шта радници ДЗ Гроцка причају. Осетио сам мучнину у желуцу и кочење горње усне. Паника је све то појачавала. Знао сам тај проклети моменат када се разум бори да остане свестан. Када се испреплићу слике стварности са имагинарношћу ваших мисли…
– Ми то радимо на суптилан начин, кад се нико не нада, ти готов и нико и неће знати. Наравно, то је све била шала. Међутим, тачно сам се сетио те реченице директора Дома здравља у Гроцкој, када смо једном приликом разговарали о стању тела за време короне, алудирајући на претходне догађаје у мом животу када сам пребијен на улици или колеги Милану запаљена кућа, па се сва јавност дигла на ноге. Те шале сам се сетио и данас.
-Мени није добро, пашћу у несвест искључите ми ово, мислим да је ово што сам последње изговорио када ме је особље сместило на кревет и позвало доктора да ми измери притисак.
Слика ми је у том тренутку била замућена и не могу да се сетим ко је све био око мене. Знам да су ми донели нешто слатко и воду, јер су сматрали да ми је пао шећер. Касније сам схватио да сам ја један од ретких који од медицинара узима слаткише, уместо да им доноси, а верујте ми таквих случајева је било још у мом животу.
Зашто ме је несвест стигла не знам. Знам да сам поново уплашио и особље и пацијенте који су се налазили у том тренутку у амбуланти у Бегаљици. Слично као пре нешто мало више од пре десет година када сам оперисао најобичнији младеж на глави. Рутински захват код мене је био такав да су ме једва повратили, и чак два пута сам падао у несвест. И то након завршеног захвата. Сећам се да су пацијенти који су чекали да их прозову у салу, барем доста њих, видевши у каквом сам ја стању одустали од било ког захвата. Особље клинике у Звечанској ми је и тада давало чоколаду и воду и склонило ме са ходника у неку амбуланту коју сам ненамерно заузео, те други пацијенти нису могли да је користе.
Склонили су ме након овог „атентата“ у Бегаљици, у просторије где се примају ковид вакцине. То сам заправо тек касније схватио јер су ме до тих просторија довели у полусвесном стању. Још касније, односно тек увече сам схватио још једну околност . Схватио сам да када су ме склонили у те просторије у њих није било никог од пацијената, значи нико се не вакцинише. Још касније сам схватио да на дневном нивоу тај број изузетно низак, отрпилике пар њих се вакцинише.
На крају ће се можда многи запитати, чему овај став (текст) и шта овај Маторчевић лупета. Међутим, цитирао бих нажалост покојног, Ланета Гутовића, који каже да све ово што сам вам испричао не може да шкоди, а ако не шкоди, значи да користи.
Знам само да сутра ујутру одох поново на терапију, јер упорношћу можете победити и „атентат“, ако га је уопште и било.
Жељко Маторчевић
