Војислав Шешељ је биће које, што је одавно познато, функционише само у екстремним условима. И ма колико Србијом владали екстремна Вођина параноја и тотално лудило обезглављености, откад се вратио из Хага војвода никако није могао да дође до изражаја. Као да га је за ових претходних 12 година тамновања време прегазило, па је оно што је некад било врхунац суманутости сада постало државна политика и уобичајена свакодневица. Али, срећом, ту су Хрвати…
Џаба је Шешељ кланцао од студија до студија, причао све и свашта, прозивао редом (све некако, а кобајаги на молбу уплашених водитеља, избегавајући да ошине по актуелном Вођи, рендајући искључиво грешног Тому), временом га изгустираше пробирљиви гледаоци. Помислише многи: прође његово, ко бабу звиждање.
Међутим, знао је хиперинтелигентни Војвода нарав бивше западне браће, па је високо дигао – запаљену шаховницу, уз пригодну тираду о старим и новим усташама. Закрвављених очију, Загреб је урликнуо као рањени тигар, велепосланик је хитно враћен у лијепу нашу, српски Вођа је замолио ‘рватског колегу да се смири, да се не нервира због шашавог Воје, да братство ништа не сме да помути…
Тако се Шешељ, налик оној арктичкој жаби која месецима тавори смрзнута и такорећи мртва, поново откравио на пламену никад згасле хрватске мржње.
На муву је уперено читаво топништво (чије дневнике, узгред речено, Хаг никад није дочекао, па је Готовина одлепршао у слободу), дигло се све и лајаво и мутаво преко реке Саве, спалите Шешеља или ниш’ од Еуропе!
Вазда необавештени Вулин, разапет у дилеми да ли је човек или политичар, такође се гадно замерио кроатским цивилним стожерима. Невинога Анту назвао је, гле!, усташом, на шта му је министар бранитеља Предраг Матић (чист Кроат, што му само име каже) поручио да је најбоље да „иде да се лечи, БРЕ“. Заједно са Шешељем.
Е, сад, шта је у томе свему добро? Па много тога. Прво, да коначно неко изнервира Хрвате и укочи овог нашег на путу скидања гаћа пред Туђмановим наследницима и ученицима који су га надмашили. Друго, да се Загреб ускописти па нас, мада се у Европи питају ко ја у Ужицу, саплете на погубној траси ка ЕУ, траси на којој се газе сви национални интереси, продаје Косово, сахрањује и овако бедна економија, а народ мрцваре напредњачки лешинари који су добили одрешене руке све док не посвршавају све гадости које су им наређене.
Можда је Шешељ луд, нисам му вирио у картон, а ни он неће да га покаже, али да се његовим ставовима ништа не може ни додати ни одузети – то стоји. Његова логика је неумољива, његови закључци брутални, али тачни, е сад, што то смета онима који би да под тепих гурну побијене и прогнане Крајишнике, зарад Колиндине пусе, то је већ њихов проблем.
Него, мене занима шта ће бити с грешним Вулином? Који га ђаво или врагец натера да трља нос лично Вођином хрватском колеги, так’ дражесном и кооперативном Милановићу? Опет су му потурили дрогу у хероин, или га је спопао несносни нагон искрености?
Могу да га замислим како, сиромах, колута очима и гледа у небо одакле је Бог послао и Слобу и Вучића на власт, док Главни урла са ивице инфаркта. Врти бројанице и стоички подноси гнев Праведнога. Замишља своју главу, као Лазареву, на олтару отаџбине. Просветљење.
А, наш Вођа решио да нас уведе у Европу, живе или мртве, са одраним коленима и расветалим гузицама. Тако је обећао онима што су опрали Тадићев престо и спремили новог Месију, мање гадљивог чак и од свог безличног претходника.
Браћо Кроати, ви сте нам једина нада.
Милан Јовановић, Вести
