Почетна » Поточарење

Поточарење

од admin
0 коментар

Играти се немачког канцелара, Вилија Бранта, на брдовитом Балкану опасна је игра. Или си продао душу ђаволу, или си недорастао ситуацији. Пред којом се сумом жртава поклони у Поточарима умишљени Вили Брант – пред митском цифром од 6,7 и 8 хиљада мртвих душа, којом произвођачи мита у Сребреници хоће да, по сваку цену, намакну бројку за геноцид кога није било?

А, кад смо већ код пребројавања, постоји једна форензички и научно већ утврђена бројка од 1.300 убијених, покланих – од тога неки и живи одрани – али се онда не иде у Поточаре него у Братунац.
„Жене, деца, старци, све је то једног децембарског јутра, стављено пред цеви, под нож. Понеки су набијани на колац; истински масакр који се простирао свугде где је било живог човека -у цркве, болнице, аутобусе, подруме… Резултат? Непрегледан број мртвих које је тешко и побројати.

„Само на овом гробљу, у Братунцу, највећем у Босни, налази се 1.300 гробова…“. Ово сведочи и записује амерички репортер-очевидац, Данијел Шефер у његовој книзи „Реквијем за Европу“ (1993). Казнену експедицију на Братунац водио је командант Осме оперативне групе Армије БиХ, Насер Орић, а помагао му је његов заменик, Зулфо Турсуновић.

У мају 1997. године враћам се са Пала, од Радована Караџића, пролазимо покрај Хан Пијеска, тадашњег седишта Ратка Младића. Један од пратилаца из Караџићевог обезбеђења, директни сведок догађаја у Сребреници од 11. јула 1995. године, сећа се свега: „Буде нас у поноћ. Дижи се. Куда ћемо? У Сребреницу. Шта има тамо?

Видећеш кад дођеш. А, кад смо стигли, Сребреница пуна ‘Турака’. Мене запало да пратим пун аутобус. Њих пун аутобус, а ја само са пиштољем. Да су хтели могли су ме рукама ликвидирати… Одједном видим двојицу из групе која ми је запалила кућу. Сестру су ми силовали, па затим убили. Мајку сам нашао пресавијену мртву преко плота. Са рупом у глави. Од тупог предмета (брише човек сузе)… Извучем их обојицу из аутобуса и сваком по метак у главу. Јебем ли им мајку Турску“…

Било је злочина. Али изигравање Вилија Бранта – оне сцене када се поклонио жртвама Хитлеровог нацизма – у атомсфери босанског грађанског рата, тражи нешто више од политичког Поточарења. За велике трагедије каква је била Сребреница, потребни су мало већи људи. Поготово када се, како нам то показује и пропала британска резолуција у УН да се Србима прилепи геноцид, намакне пројектована бројка срамоте, која би нас пратила кроз историју.

Највећи број Бошњака погинуо је приликом очајничког покушаја пробоја 28. муслиманске дивизије из српског обруча. У саставу дивизије биле су 181,183. и 184. бригада Осме оперативне групе Армије БиХ. Према извештају и самог бошњачког Евиденционо- документарног центра, под категоријом „убијени Бошњаци“ стоји бројка 4.200. То је тек пола од магичне цифре 8.000.

У Меморијалном центру у Поточарима сахрањено је 3.749 особа, али је уклесана цифра од 8.372, са три тачке иза бројке, које би да сугеришу како ће се током времена напабирчити и тај задати, митски број. Двадесет година је прошло а „придошлица“ нема, мада се зна, према речима самог директора Центра за нестале особе БиХ, Амора Машовића, да су многи сахрањени у Центру, што рођаци већ сахрањених, што врло сумњивог легалитета и легалности.

У темељито документованој књизи Карагановића и Симића „Сребереница: деконструкција једног виртуелног геноцида“, дефинитивно је утврђено да је, простим поређењем броја становника Сребренице пре уласка Младића у енклаву (40.000) и броја оних који су, пробијајући се, живи стигли у Тузлу – цифра од осам хиљада „математички немогућа“. Она је очајнички покушај западних и домаћих стваралаца мита, да напабирче „геноцид“.

Са хуманог становишта хиљаду мртвих душа, горе-доле, мало шта значи. Свакој мајци Сребренице и Братунца смрт сина је цео геноцид. Али, историја има њене другачије мере. Они који су спремни да се тако дервишки клањају митским бројкама, једном злочину додају још један злочин. Сребреничка трагедија није за Поточарење. Наш Вили Брант је окусио како то изгледа и на дочеку (каменицама) у Сребреници. Ниси више ни за тамо ни за овамо. Ни за Сребреницу ни за Братунац. Алилуја.

Дејан Лукић, Вести

Можда ти се свиди

Оставите коментар