Преносимо исповест техничара хитне помоћи која осликава стање у Србији у којој грађани умиру од глади док на ТВ-у слушају хвалоспеве о бољем стандарду.
Прошле године је од глади су умри пензионери Никола и Спасена и једна цела трочлана породица.
Запослен сам у хитној као техничар, и просле недеље смо примли позив у ком нам је речено да је девојчица после часова, испред школе, без пулса и без дисања. Палимо сирене, возимо кроз црвено, јурцамо по граду и убрзо стижемо на место несреће.
Докторка и ја прилазимо и затичемо стравичан призор. Девојка потпуно бледа, лежи и не дише, око ње апсолутно никог нема да помогне, сем њене другарице која је позвала хитну и побегла. Започели смо са реанимацијом, која је нама трајала као вечност. Проверавали смо витале након сваког циклуса, ништа, равна линија.
Након 15 минута рада на сред улице, докторка и ја размишљамо да ли да прекинемо са реанимацијом, јер видимо да нема сврхе. Одлучили смо да је убацицмо у кола и на путу до ургентног наставимо реанимацију. На пола пута, када смо мислили да су шансе да преживи немогуће, зачуло се пиштање апарата.
Након пола сата реанимирања, добили смо пулс! Срећа коју смо тад осетили убрзо је престала, јер смо сазнали да је у овакво стање упала због ГЛАДИ!
