Nesposobna, usplahirena i kolebljiva vlast, uplašena od svakog ko se iole drzne da kritikuje, idealan je plen za svakog sa strane i ujedno pogubna za sopstveni narod.
Ne mogu da se otmem poređenju sa onim tragičnim godinama uoči Majskog prevrata kada su svetske sile, vođene naravno isključivo svojim interesima, plele smrtonosnu mrežu oko nesrećnog kralja Aleksandra Obrenovića.
Ruski mamac tada je bio jednostavan, ujedno neodoljiv: Draga Mašin, Aleksandrova milosnica, žena koja mu je muškost digla iz mrtvih i time (i bukvalno) do smrti cementirala svoje mesto na prestolu. Zaćoreni kralj bio je spreman i na abdikaciju ukoliko njegovoj tragičnoj ljubavi stanu na put, a onda se pojavio ruski car sa svojim blagoslovom budućim mladencima, sve je mirisalo na idilu, ali svi znamo kako se sve završilo: kasapljenjem kraljevskog para u majskoj noći, uz ravnodušno reagovanje i Moskve, i Beča.
Zato me ne čudi što portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova tvrdnje o umešanosti Zapada u opravdane proteste u Beogradu potkrepljuje i dokazuje pisanjem srpskih tabloida. U svakom ratu, pa i hladnom koji se polako, ali neumitno zagrejava, sve je dozvoljeno, pa i to da Marija Zaharova u beogradskoj patki prepozna rukopis CIA.
Srpski premijer, politička lutalica i čovek koji takođe ne bira sredstva da produži svoju pogubnu vladavinu, šeta po žici između Istoka i Zapada i dobrodošao je svako ko mu doda onu motku za uspešno balansiranje. U njegovom, ispočetka fingiranom, sukobu s Amerikom i EU, Moskva je videla idealnu priliku da se na velika vrata vrati na uzavreli Balkan.
Kao što je Zapad u Vučiću video onog koji će im završiti sve prljave poslove, tako i Rusija igra na kartu diktatora, svestan da samo on i njegovi imaju moć da okrenu srpski brod ka Kremlju, a da su svi ostali, od dverjana do Nenada Popovića, samo deo folklora prijatnog narodnim ušima.
Zaharova i njen šef procenili su da je ovo trenutak koji može da bude prelomni. Zato Merkelova i ekipa brže-bolje otvaraju poglavlja i lupaju packe razočaranim Hrvatima, dajući vetar u jedra i povod za samohvalisanje vlastima u Beogradu.
Poslednje što velike sile u Srbiji interesuje jeste demokratija. Zato Moskvi nije problem da baci anatemu na jedini protest koji Vođu isteruje iz pameti i u njemu budi najdublje strahove. Ljudi koji neće da ćute i koji se ne boje da pred kamerama, u lice Svevišnjem kažu šta misle, tako postaju kolateralna šteta težnje velikih da vladaju Srbijom.
U takvim zakulisnim ratovima prvo ginu pravda i sloboda, a nama Srbima nije prvina da nam se takvo nešto dešava. Što bi rekao Čerčil svom izaslaniku Maklejnu, kad mu je ovaj zamerio što Jugoslaviju ostavlja u rukama komunista:
– Šta se to Vas tiče, Maklejn? Nećete Vi tamo živeti.
U svakodnevnim i grčevitim pokušajima da svoju vlast cementira za vjeki vjekova, srpski premijer ne bira ni sredstva, ni saveznike, poučen postupanjem velikih i moćnih. I biće uz onog ko mu to bude omogućio, pa bio to i crni đavo.
Narodu će, ukoliko ne shvati da sudbinu mora da uzme u svoje ruke, ne oslanjajući se ni na koga drugog, ostati patka. Pogolema. Ruska, ili američka, zar je bitno.
