Свака част нашим олимпијцима, борили су се, проливали зној, одрицали се свега да би успели у животу и дошли до циља, то је за похвалу и треба, обезбедили су себи пензије од своје 40-е и то од 118.000 динара за бронзану медаљу па до 160.000 за злато.
Сада ја овако јавно питам, а колика ће бити пензија ветерана који су остављали крв, зној, делове тела па чак и животе, по рововима, јаругама, шумама? За разлику од олимпијаца ми нисмо носили заставе, патике, тренерке. На нашим лицима није се видео осмех већ грч, туга и понека суза. Са наших усана се није орила песма већ захвалност Богу за још један поклоњен дан.
Са наших усана се чула молитва Богу да ако треба да умремо нека то буде одмах, да се не мучимо.
Сада овако јавно, сви ми учесници ратова питамо, колика је наша пензија, колико ћемо ми добити што смо се борили за нашу земљу, што је нисмо обрукали, што нисмо побегли?
Бункер српских војника на Морини 1999., граница са Албанијом.
Господине министре Вулине, и господине премијеру Вучићу, колико ће наша држава да издвоји за своје хероје са Кошара, Морине, Паштрика и осталих делова земље Србије где смо је бранили? Да ли ћемо доживети да неко изађе за говорницу и каже, јасно и гласно, да смо ми хероји, да смо и ми исписали део странице наше часне историје? Да ли ћемо икада дочекати да нам неко каже „хвала“ за све што смо урадили?… Јер можда, да тада није било нас, ко зна да ли би сада било и њих.
