Србија је дефинитивно земља депресивних људи. А какав народ таква и власт: депресивна.
Гледајући лица лидера свих странака, човек би закључио да су сви изгубили, односно да на изборима нико није победио, упркос томе што имамо странку која је освојила половину гласова. Почев од Вучића, преко Тадића, Шешеља, Рашковићеве, до Дачића сви су изгледали као да су на парастосу а не у изборној ноћи, катарзи демократије. Као да смо присустовали Топаловићима у новом руху, где је Радуловић личио на Мирка па је одржао мало ватренији говор а Пајтић је био као Ђенка, после дављења, срећан што је преживео, бар привремено.
Направите мали експеримент: искључите тон и посматрајте мимику лица Александра Вучића, током његовог победничког говора, на конференцији за новинаре, после избора. Лице тужног, резигнираног, човека, зар не? Или ако хоћете да употребимо еуфемизам: лице песника који не верује у властите стихове. А можда је Вучић, као и Милошевић, научио лекцију из Домановићевог „Вође“. Срби воле такве људе, тмурне, забринуте, озбиљне, па сад што имају неки недостатак, кога брига, нико није савршен. С друге стране, Домановићев „Вођа“ је књига која најбоље одсликава чувени афоризам немачког физичара Георга Кристофа Лихтенберга:“ Једна књига је као огледало: ако је чита магарац неће сигурно моћи да рефлектује учењака“.
Резултат избора у Србији за ЕУ је готово најбољи могући. У Бриселу, као и у Вашингтону, што смо видели током владавина Милошевића, Коштунице и Тадића, преферирају да имају „јаког“ човека у Београду, односно лидера с којим могу да завршавају послове. Приче о демократији и демократским лидерима су за јавност, иза кулиса се много радије и озбиљније ради са онима који имају реалну власт на терену, без обзира на њихов либерално-демократски капацитет. Изјашњавање грађана је потврдило да такав статус и даље има Вучић. Тако да ћемо, већ колико сутра, из ЕУ чути да честитају на победи српском премијеру и да очекују како ће нови парламент бити што хитније конституисан а влада што брже формирана како би могао да се настави реформски пут и процес преговора о чланству Србије у ЕУ.
У последњих двадесет година сам пратио све изборе у најважнијим демократским земљама Запада и никада нисам видео ни тако убедљиву победу једне странке ни тако деприментан говор победника. Штавише, у историји демократских земаља, не памти се странка која је освојила 50 одсто гласова у државама са чистим пропорционалним системом, али верујте, не памти се ниједан лидер који је одржао тако млак, тако неинвентиван и говор пун општих места. Парадоксално је што је Вучић инсистирао да су ово избори на којима Србија одлучује о будућности, о реформској агенди, о децидираном кораку ка напретку. Из његовог говора и тзв. „body language“ произилази да Србију ништа добро не очекује.
Мада је могуће да, парадоксално, Вучић није задовољан резултатима избора. И поред тога што је освојио половину гласова, то му није довољно да има већину у парламенту. Када све мале странке које су биле на листи СНС-а, узму свој део колача, од ПУПС-а, Љајића, Вулина, Драшковића, Поповића, Илића, плус Николићеви посланици, долази се до закључка да вероватно неће имати 126 посланика у скупштини. Да ли то значи да Вучић не верује својим коалициооним партнерима, да не верује посланицима у квоти Томислава Николића? Да ли то значи да ће Вучић опет морати у коалицију са СПС-ом, односно да има у резерви социјалистичке посланике у случају да проради „пета колона“ унутар СНС-а?
Поставља се питање: шта то хоће да уради Александар Вучић када му је потребна тако велика, у Италији би рекли, „бугарска већина“ у парламенту? Шта му то не да мира да чак ни у ноћи апсолутног тријумфа, какав се не памти у парламентарној историји демократских земаља, није могао да приушти себи чак ни опуштеност, а камоли весеље?
У сваком случају резултати изјашњавања грађана су показали да су избори били непотребни. Без обзира на то да ли ће СДС, Доста је било и ДСС-Двери, ући у парламент, јасно је да Вучић неће имати озбиљну опозицију због њене хетерогености и анимозитета. С једне стране имамо проевроспке патуљке на ивици цензуса чији лидери, Пајтић, Тадић, Радуловић, не могу очима да се виде и који су чак ризиковали и политичку смрт а нису хтели да се уједине. И друга страна није ништа боља, Шешељ је директно удвостручио гласове на рачун ДСС и Двери и заиста је тешко замислити да лидер СРС-а може да се приближи Рашковићевој и Обрадовићу. После негативног искуства са СПС-ом, није реално да се проевропске или проруске странке приближе Дачићевој екипи.
У Дому Народне скуштине ћемо имати три или чак шест опозиција са врло скромним посланичким клубовима. Они који и даље верују да скупштинска говорница има специфичну тежину за стварање нових лидера и утицајних политичких личности живе у технолошко-медијској праисторији. Када су Парошки, Марковић и Шешељ стицали популарност, скупштински телевизијски преноси су били једина места где су могли да се виде на телевизији, данас постоји толико инструмената на располагању политичарима да допру до бирача да су скупштински преноси потпуно превазиђени.
И ова изборна кампања је показала неинвентивност опозиционих странака и неспособност доброг дела политчког естаблишмента да смогне снаге и после 20 година промени плочу, као што је то урадио Вучић, или да оде у пензију и отвори простор за неке нове политичке клинце који би у следећих пар година могли да угрозе Вучића. Звучи контрадикторно, али за Вучића су Шешељ, Тадић, Пајтић, Обрадовић, Рашковић, Јовановић, Дачић, најбоља гаранција да ће без проблема бити на кормилу Србије. Познати, предвидљиви и истрошени тако да Вучићева натмуреност и резигнираност изгледају прилично убедљиво за депресивне Србе. Да Срби су депресиван народ, довољно је да погледате дворишта и куће по унутрашњој Србији и Војводини, запуштена и прљава, куће у распаду или остављене на пола, или без крова. То на жалост није одраз немаштине већ депресије која влада Србијом. За чисто и уређено двориште и „окречену“ кућу није потребан новац, довољна је добра воља и живост, особине које недостају депресивнима. А знате како кажу стари Латини:“Similis simili gaudet“. .
Дакле, избори су само потврдили да имамо политичког, тмурног, Гуливера и проевропске и проруске свадљиве лилипутанце, који немају ни коалициони ни унутрашњи капацитет да угрозе Гуливера. То је најбоље схватио Миломир Марић, директор Срећне телевизије који је још у 21 час пустио Парове на Хаппy-ју, и отишао да гостује на ривалској Првој.
