Драги председниче, начелниче, одборниче и сви ви који пуните џепове новцем од грађана ове земље, да ли сте некад помислили да би било прикладно да мало напустите своје блиндиране одаје и сиђете међу обичан свет? Да питате те исте људе о којима би требало да бринете имају ли за хлеб, струју, лекове, за достојанствен и нормалан живот?
Наравно, ту не мислим на оне монтиране предизборне моменте са једним те истим лицима, који вам тапшу и кличу за један сендвич и флашицу сока. Мислим на онај искрен поглед и жељу да нешто стварно промените и побољшате, да допринесете развоју своје околине, људи, а посебно младих, јер то су наша деца, аманет у који треба да улажемо и у који треба да верујемо. Ми, међутим, нити улажемо нити верујемо.
Један пример који се ових дана нашао под лупом указује на вашу срамоту, на срамоту свих нас или бар оних који нису желели да виде и чују. Наиме, средњошколац Јован Стевић, млади геније који живи у свету математике, осетио је од раних дана шта значи глад, немаштина, живот у условима недостојним за човека, јер са самохраном мајком живи од 8.400 динара месечно.
„Видите, ја често нисам имао шта да једем. Али, у тим тренуцима мој мозак је успевао да игром са бројкама завара празан стомак. Не треба мени много хране. Волео бих да имам само толико да не будем гладан. Не бих се разбацивао храном“, рекао је Јован…
Она је некада као медицинска сестра служила држави за време ратних дешавања на Косову, али јој се држава није одужила. Сада када је болесна и немоћна, сви су је заборавили, како то обично и бива. Јован више памти дане када је био гладан него сит, али га све то није спречило у његовој мисији. Он је наставио да множи, извлачи корене, квадрира, рачуна проценте, ређа петице и дипломе… празним стомаком, али пуним срцем којим верује у боље сутра. А он не тражи много, само толико да не буде гладан.
Колико оваквих Јована има Србија? Колико је оних за које никад нећемо сазнати? Не смемо више дозволити младима да напуштају Србију и придруже се онима који се никада неће вратити. Стога, драги чиновници, уместо да се бавите кулама на води, окрените се људима чија судбина зависи од вас, јер џаба нам све то ако нас глад примора да побегнемо одавде.
Т. Комарица, Вести
