„Без лењира не можете исправити искривљено“, рекао је Сенека, и описао улогу особа на које се током живота угледамо, и чијем понашању, размишљању и гледиштима тежимо.
То су особе које имају велику специфичну тежину, чији узор нам је доказ да живот може бити оно што прижељкујемо. У односу на њихов еталон одређујемо сопствена достигнућа, тестирамо идеје и вреднујемо успехе. Меримо и вагамо оно што чине – или не чине – настојећи да им се приближимо. Душа треба да има неког кога поштује, чијим примером може сопствено унутрашње светилиште начинити отпорнијим. А то су наши узори. Наши идоли.
Прави идол, прави узор је неко ко подстиче особу на непосредно делање, на предузимање корака који ће је одмаћи из сопственог положаја. Подстрекач и инспиратор који покреће – и унапређује – остале, самим присуством у њиховом уму.
Две највеће бољке савременог човека – које практично чине праву епидемију – су веровање да је богомдан да заслужује све, као и да за све оно што сматра да заслужује не мора да се потруди. Кад такав човек као идола истиче неког чији читав се живот заснива на труду, можемо ли га узети за озбиљно? Показује се живљењем, а не причом.
Силину разочарања у идоле доживљавају једино они који одбијају да прихвате себе, тачније сопствене границе. То је зато што они одговорност за сопствено стање у доброј мери пребацују на сопственог идола. Идол је тако одговоран за све, јер особа занемарује сопствени живот и, уместо да подстакнута идолом, тежи да га унапреди, једина задовољства доживљава кроз успехе свог идола. Али таква перспектива је унапред осуђена на пропаст – такав накарадно подигнут идол је унапред осуђен на пад у очима обожаваоца. Особа која спознаје себе, и разуме неминовност стадијума на животном путу – промена у каријери, прекретница у везама и односима са другим особама – као и, у перспективи, велике личне промене и наизглед драматичне измене светоназора, не може никад пребацити свом идолу одступање од дотадашњег понашања и размишљања. Уместо тога, само му може бити захвална што је део живота, управо захваљујући њему, усмерила у правцу који ју је учинио бољом особом и одвео је даље.
Интелектуално поштење у Гроцкој вибрира са страница које евоцирају трагичне судбине људи који су хтели да модернизују општину, као и оних других који су је пљачкали и разваљивали. Неки од њих су нажалост премало утицали на наше животе, други нажалост превише. Недостајање јавног морала је главна константа у Гроцкој током последње деценије. Добре смо пребијали или смо им палили имовину, лоше смо товили. И то није могло другачије да резултира.
Чини се да су будале свуда око нас, али је у Гроцкој централа.
У овој вароши имамо новокомпоноване богаташе који су побољшали свој материјални статус, али су у културолошком и естетском смислу остали на врло ниском нивоу. Они су, нажалост, ти који диктирају данашње вредности грочанског друштва. У моди је све осим знања.
И док нови богаташи горе од жеље да се уздигну на друштвеној лествици али им фали педигре, обичан свет обожава људе сумњивог морала. Тако нас више занима шта је ко обукао, шта једе и да ли се улепшавао пластичном хирургијом, него какве резултате постиже у послу којим се бави. Исто то занима и председника општине, који је те теме пренео на радно место.
Данас у Гроцкој бити паметан, то је исто бити глуп, бити луд и бити будала. Дакле, данас оно што је ин, то је углавном ’пара врти где бургија неће’ и ’где сам ја ту’. И фактички људи обожавају профитере који су се обогатили на туђем воћу и разне људе сумњивог морала. Сви знамо да свако друштво које није знало искористити своје најпаметније људе, је пропало.
Ако ме питате шта смо пропустили у протеклом периоду (ноћи) У Гроцкој, рећи ћу само:
Апсолутно ништа, наша тенденција је да и даље пропадамо…
Жељко Маторчевић
Насловна фотографија: Карикатура
