По предању, у језеру у близини града Лиде, у Палестини, живела је огромна аждаја, која је мештанима оближњег града Вирита стварала велике неприлике.
Аждаја је често излазила из језера и прождирала људе који би се нашли у близини језера. Имала је отрован задах од кога су се људи разбољевали и често умирали. Житељи овог краја су се обратили свом владару за помоћ, а он им рече да ће се проблем с аждајом решити ако сваког дана на обали језера жртвују по једно дете. Народ је то прихватио и сваког јутра је по једно дете било остављано крај језера .
На крају је дошао ред и на ћерку тог владара, јединицу, коју окитише и припремише за жртву аждаји. Док је уплакана девојка стајала крај језера, пред њом се указа Свети Ђорђе, јашући на коњу, са копљем у руци. Тада и аждаја изађе из језера а Ђорђе појури ка аждаји и забоде јој копље у чељуст, пригњечивши је за земљу. По Ђорђевом наређењу, девојка веза свој појас аждаји око врата и води је према граду.
Прича од пре неколико хиљада година је, нажалост, данас применљива у ГО Гроцка. Она указује на све оно што се дешавало у далекој прошлости да је могуће да се и данас дешава. Данашње жртвовање своје деце, наизглед не делује сурово као у легенди о Светом Ђорђу, а у суштини је далеко огавније.
Зарад опстанка на власти данас ћете ојадити пољопривреднике, издаћете своје најмилије, а доста њих ће жртвовати и своје најмилије само како би се дочепали фотеље. Све оно што се у Хришћанству, па и у осталим религијама сматра супротно одредбама понашања, у Гроцкој је данас најморалнији чин политичара.
У причи од пре пар хиљада година, Свети Ђорђе је имао само једну аждају која је, судећи по предањима, однела многе жртве, првенствено деце јер су их се родитељи одрекли. Данас у Гроцкој, Свети Ђорђе не би имао снаге да се избори са силним аждајама које упропастише ову локалну самоуправу.
Ђорђе би тачно оно копље одмах окренуо на себе и извршио самоубиство. Народ као народ, данас би славио светог Пантелију што уби Ђорђа, а не обрнуто. Успутно, вероватно, жртвовали би и своје ћерке, а можда и синове, зависи од прохтева, да се друг председник осећа комфорније. Све баханалије свакако су већ платили, тако што су се одрекли у корист предузећа у износу од 20. посто са „грејс периодом“ од две године.
Можда Свети Ђорђе не би ни стигао до Гроцке, односно до радног места председника. Тешко да би му коњ издржао на преораним путевима, као онај што је у Дражњу или на самој деоници председник – посао преко Брестовика. Глат би коњ поломио ногу од бројности кратера. Заједно са коњем, тако гине и Ђорђе. Председник Гроцке и његови сарадници тако бивају спокојни.
Народ има избор. Или ће свесно жртвовати своју децу или ће и сам постати светац као и Ђорђе.
Жељко Маторчевић
