Време у ком живимо је сурово и тешко. Разлога је много за такво стање, оправдања нема. Скрама која се навукла преко мисли већине у виду летаргије, апатије, а често и потпуне депресије, је густа и чини се непробојна.
Већина не живи добро, сви нешто крпаче и сналазе се, има и оних који гладују. За то време безобзирно и бескрупулозно се шири она иста булумента која се шири већ скоро три деценије. Систем куповине људи за ситну добит је разрађен до најситнијих детаља, а уз поткупљивање наравно иду и системи уцене, маргинализовања, протеривања и убистава.
Потпуни немар према општем интересу се забашурује којекаквим “пројектима”, празним фразама и демагогијом најниже врсте. Лажни људи са лажним дипломама седе на местима која по природи ствари нису њихова, већ су се укркали на туђе и не намеравају да оду. Уместо да донесу закон о пореклу имовине они доносе бесмислене законе који се и не спроводе и тиме не само да вређају памет свакога који је има, већ и понижавају цео народ својим идиотизмом. Не постоји довољно ружних речи којима би били описани, јер су успели да редефинишу појам зла и да му додају још једну жалосну ноту која њима није видљива. Као што ни луд човек не мисли да је луд.
Уместо да се угледају на системе земаља у које упорно хоће да нас угурају, они спроводе горе издаје него што се то чинило чак и у најцрњим временима кроз која је овај народ прошао у својој дугој и напаћеној историји. Бесмисао којим огрћу све своје одлуке терају људе да се претварају у нешто што нису, а онда, као и свако ко се нађе на туђем терену, ти људи раде нешто што не умеју и нашавши се у небраном грожђу греше и посустају.
Питање овог времена у овој земљи није колико можемо да идемо напред, питање је колико ће људи преживети и остати здраво, јер клерофашистичка багра не посустаје, јер као и сви паразити живе на туђем организму, а то је заправо овај народ. Однос није симбиотички, јер од њих користи нема. Дојучерашњи “борци за слободу” су се показали као гори тлачитеља од оних против којих су се наводно борили, мада су били и у повременој колаборацији са њима.
Демагогија је достигла перверзни врхунац у свом најчистијем виду када су се представили као незамењиви и годинама уназад се врти једна те иста фраза: “Ови не ваљају, али нису ваљали ни ови пре њих. Па нема никог ко може да промени нешто. Ето, кога би ти сутра изабрао?” Тако се гебелсовски створена лажна слика о незамењивости из дана у дан лансира преко свих медија и на све могуће начине. О крокодилским сузама, нискобуџетним изјавама и моделима понашања која не приличе ником ко је људског рода и да не почињем.
Стварање лажне слике се спроводи уз јефтино таблоидно новинарство, лажне статистике које функционишу по принципу: “Мишковић и ја смо милијардери, пошто он има бар две милијарде, а ја ниједну, у просеку имамо сигурно по једну милијарду.” Тако су “најпопуларнији” они који то нису, а обашка што се сиромаштво показује у виду стајања у реду за јефтине карте, да би се ишло у позориште, као у још један вид бежања из суморне стварности. ‘Ревивал’ деведесетих у свом најчистијем виду се гледа сваког дана, са том разликом што је тада можда још и било сламарица и чарапа из којих је могло да се извуче неки посни динар, а сад ни тога више нема.
Народ се предао, а тлачитељи се међусобно часте и награђују. Износе новац из земље и негде тамо га остављају својој деци и унуцима који ионако не живе као остали, већ су повлашћени у сваком погледу. Прост пример – туристичке агенције су пријавиле да се прво распродају најскупљи аранжмани и то по шест месеци унапред. Који су ти људи који славе Нову годину на Малдивима и Сејшелима и који су то бонвивани којима не смета да гледају људе на контејнерима и у редовима за хлеб по дупло јефтинијој цени, јер је бајат? Заправо, питање није ко су, то се утврђује простим прегледом спискова, већ је питање колико асоцијалан и аутистичан мора да буде неко, па да све то не види, или да га не додирује? Колико?
Освалд Томовић
