Има ли веће ироније од могућности да министар за рад и запошљавање добије отказ? И да му се не призна првоборачки стаж? За превремен раскид радног односа у влади Србије, Александра Вулина кандидовале су бројне неподопштине на које смо месецима уназад указивали, а он био упоран да докаже да уме и лошије од тога.
Незванично – а могуће је и званично? – дневна штампа пише да ће Вулин морати да пакује кофере због, како се наводи, „опструкције Бриселског споразума спречавањем повратка српских посланика у косовски парламент; због изјаве да ће сви радно способни корисници социјалне помоћи морати да раде да би то право остварили; због намере да два милиона евра додели невладиним организацијама које на то нису имале законско право; због тога што је, док је био шеф Канцеларије за Косово и Метохију, без тендера дао фирми свог пријатеља готово милион евра за сигурносне камере.
Милион евра је отишло још прошле године под велом државне тајне, а сигурносне камере нико до данас, ни јавно а ни без тајни, није видео. Можда због тога што су тајне? Можда камере посматрају оне који их не виде?
Вулину је, објављује штампа, већ сугерисано да исправи грешке у вођењу министарства за рад, запошљавање, социјалну политику и борачка питања. Грешке се пишу и као брљотине. На њима је докторирао.
Такође, замера му се то што блокира повратак осам српских посланика у косовски парламент, од којих су петорица блиска баш Вулину, као што је Вулину блиска руска степа. Спорно је и то што Вулин на Косову и Метохији на важне функције поставља само своје људе, те је и кума, који није дугме, прогурао до министра у косовској влади.
Осим наведеног, Вулин, кажу, има проблем и с државним ревизором, или прецизније – ревизор има проблем с Вулином због расподеле буџетских средстава и доделе средстава невладином сектору мимо закона. Неки су склони да претпоставе да ће Вулин после дегажмана из владе добити преобуку за Белорусију, и у одећи амбасадора отићи у Минск. За ту прилику, у његовом гардероберу постоје униформе свих боја и шара, можда ће тамо на пријеме моћи и у мајици с ликом Че Геваре.
На могућност да својом појавом у црном више никога у јавности неће плашити, Вулин је рекао да је његово министартсво „предузело и успешно спровело најтеже делове реформи”, додајући да у њих искрено верује, јер „упркос отпорима оне већ дају резултате”. Невидљиве, попут оних косовских камера. „Наша успешност”, наставља Вулин, „у конкретним питањима, која се нико није усуђивао деценијама да покрене, јесте неспорна. У сваком случају, онај ко има подршку и искрено поштовање више од пола Србије има право да доноси одлуке и вреднује сваког од нас. Сваку одлуку председника владе Александра Вучића прихватићу и подржати”. А зар мисли да је могуће другачије?!
Чак и у ситуацији у којој се нашао – на прагу владиних врата која се затварају са супротне стране од оне на којој се он налази – Вулин не одустаје од додворавања оном „ко има подршку и искрено поштовање више од пола Србије”. Друга половина се, ваљда, диви њему, Вулину. Пардон, нешто мање од половине.
Пре непуних месец дана, 17. марта, у колумни „Кућепазитељ и бебиситерка”, објављеној на овим странама, наговестио сам могућност која је данас избила на видело. Није згорег подсетити се: „Уместо што свакодневно размишља који ће костим да обуче и коју улогу да одигра (у томе неодољиво подсећа на недоказаног глумца Бориса Тадића), било би боље да се посвети најављеној реконструкцији владе. Можда председник владе и није превише одушевљен стегоношом, па га ражалује у, рецимо, кућног љубимца. У тој улози држао би га под контролом, јер све оно што је до сада чинио, чини или ће чинити, лоша је Вулинова услуга. То и такво чанколизаво подаништво може озбиљно да наруши рад дигестивног тракта”. Мислило се на дигестивни тракт Вулиновог имењака.
Уколико се догоди оно о чему чаршија бруји а новине пишу, Вулину ће за селидбу бити потребан повећи камион. За ону силу од костима и урамљених фотографија на којима се безразложно смешка обучен у исте те костиме. Уколико постоји нека памет, тај шлепер не би требало слати пут Белорусије. За такав товар, довољно простора има и овде. У Србији су депоније на сваком кораку.
Дејан Јеремић, Дневно
