Свега овога не би било да је Перица прихватио да његово „беше си“.
Дошао је и тај „велики“ дан, тај 12. април, најављиван као дан Д. Промовисан као величанствен скуп лојалиста и патриота. Скуп верних и оданих. Скуп од милион душа који ће ући у историју скупова над скуповима, а једино што смо видели и схватили јесте да је скуп био веома скуп – и непосећен.
У претходном тексту написах да „он“, из целе Србије, може да довуче, на овај или онај начин, не више од 30.000 грла. Неки ће помислити да сам погрешио, али нисам. Од пријављених 50.000 одбијте Додикове, одбијте Македонце, Албанце, Бангладешане и Индијце, и одбијте оне који су из околине дошли да се лично увере и насмеју – и то би било то. Неки су дошли да једу, а неки и да краду.
Митинг подршке је најављиван као победа, као стављање тачке на опште незадовољство народа. Представљен је као Цезарево „Вени–Види–Вици“, а испало је: Вени–Види–поједох, попих, попи*ах се и пос*ах се. Десило се и то „вици“, али као бежање са флашама сокова и столицама. Наравно, нису све односили – нешто су и оставили иза себе. Оставили су трагове своје (не)културе и (не)васпитања. Остала је депонија и остале су њихове „столице“, јер по чему би их Београд и Београђани памтили? Памтићемо их по изгледу, по пијанству, по некултури и примитивизму. Памтићемо их као најезду гладних и простих која је иза себе оставила неверицу да тако изгледају његови лојалисти.
Власт се побринула и за безбедност. Мислило се да је ограда постављена због њихове безбедности, да их нико не би дирао, а на крају се схватило да је ограда ту да би остатак света био безбедан. Они који су свесно сагледали ситуацију и профил људи око себе, и они који су схватили да ће судија ускоро свирати крај – прескакали су ограду и бежали. Бежали и то усред његовог говора. Више му ни они не верују – а и како би? Како веровати човеку који паметује о свему, а у ствари не зна ништа? Шта мислити о ономе који тврди да је чери парадајз настао генетским укрштањем домаћег парадајза и рибе лист? Како веровати човеку који је изјавио да у Америци на сваких 10 секунди погине по један перач прозора? По њему дневно са зграде падне 8.640 људи, или ти преко 3 милиона људи годишње. Како веровати човеку који је поносан што се сликао са Шредером? Како веровати „борцу за Косово“ који велича Мурата и проглашава га највећим стратегом? Ни то величање му није било довољно, него додаје како му ови наши нису ни до колена. Ко му није до колена? Цар Лазар и српски витезови? Борци за Косово?
Дванаестог априла доживео је дебакл, али он и даље не одустаје. Опет се вратио у своју „псеудологију фантастику“ и окреће причу како он у ствари и није хтео да ово буде највећи митинг свих времена, и да он има резерве које може да доведе кад год пожели.
Док су се у Београду „верници“, у време поста, прejедали пљескавицама, у исто време у Новом Пазару дешавало се нешто друго. Нови Пазар је постао град братства, разумевања и опште толеранције. Нови Пазар је показао каква Србија треба да буде. Видело се каква би Србија била без ове и овакве власти. Студенти и грађани који су се упутили контра од ове београдске бруке, у Пазару су дочекани као најмилији. Атмосфера обостране блискости поништила је све могућности да ми нисмо браћа – и сестре, наравно. Пазарци су показали да знају да угосте и да испоштују своју браћу Православне вероисповести, и спремили су посна јела за оне који посте. Показали су да знају да цене обзирност и пажњу коју су добили у Нишу. Нови Пазар је тог дана био престоница нормалне Србије.
Памет, култура, образовање, рационалност и искреност – то су особине које већински нису красиле оне на платоу испред Скупштине. Те особине су красиле оне који су остали код својих кућа свуда по градовима Србије, и наравно – понајвише оне у Новом Пазару.
Живела Србија, без њега на челу!
Пумпааај!!!
Горан Пекарски
Насловна: Друштвене мреже – Нова Пазова 022
