Убрзо након што се француска новинарка представила на интернету као малолетна девојка заинтересована за ИСИС, са њом је ступио у везу сиријски борац и предложио јој брак.
„Писала сам о европским џихадистима у Исламској држави око годину дана. Да бих испитала шта европске тинејџере привлачи да се придруже исламских екстремистима, отворила сам налог на друштвеној мрежи под именом Мелоди“, почиње причу француска новинарка, чији је идентитет, из разумљивих разлога, заштићен.
„Једну ноћ сам провела на каучу, прелазећи с једног на други налог. Изненада сам наишла на видео француског џихадисте, старог око 35 година. Носио је војну опрему и представио се као Абу Билел. Рекао је да се налази у Сирији.
Касније сам сазнала да је провео 15 година водећи свети рат широм света. Био је згодан. Савршено је говорио француски, како ми се чинило, с благо алжирским акцентом.
‘Валејкум селам’, написала сам. Нисам веровала да ће један џихадиста разговарати са мном. Одговарајући питање да ли размишљам о доласку у Сирију написала сам: ‘Немам предрасуда према борцима. У сваком случају, зависи од особе.’
Такође сам му рекла да сам прешла у ислам, али без детаља. Намерно сам грешила у писању и трудила се да користим језик тинејџера. Чекала сам његов одговор са кнедлом у грлу. Било је превише добро да би било истинито. И раније сам разговарала са муџахединима, али никада с неким ко има више од 20 година, с неким ко би рекао било шта што није било саставни део званичне пропаганде.
‘Сада је 11 сати увече и борци су обавили посао за данас. Могу да ти испричам о свему што се догађа у Сирији – једина права истина је Алахова истина. Треба да разговарамо преко Скајпа. Даћу ти своје корисничко име. Требало би да се спремиш за хиџру. Бринућу о теби, Мелоди’, рекао ми је.
Билел није ништа знао о тој девојци и већ ју је позвао да му се придружи. Била сам ужаснута. Било је тако лако наћи особу попут Мелоди: упознала сам хиљаде девојака попут ње, скромног образовања и дезоријентисане. Биле су рањиве.
Желела сам да разумем зашто су европска деца толико подложна њиховој пропаганди и ментални склоп војника који проводе дане тако што муче друге, краду, силују, убијају, а ноћу зуре у своје компјутере и хвалишу се.“
Први сусрет са монструмом
Желећи да сазна више, новинарка је пристала на сусрет са џихадистом преко Скајпа.
„Требало је да изгледам десет година млађе, да нађем вео и некако ускочим у кожу двадесетогодишњакиње. Уредник који је надгледао моје истраживање позајмио ми је хиџаб и црну хаљину, неку врсту галабије. Била сам срећна што ћу носити вео. Помисао на то да би терориста могао да ми види лице ни најмање ми се није допадала, нарочито јер је постојала могућност да се у сваком тренутку врати у своју отаџбину Француску.
Када је Скајп зазвонио, удахнула сам дубоко, јавила се и видела њега. Билел је зурио у Мелоди. Очи су му биле уоквирене тамном оловком. Чинило се да скајпује из аутомобила, преко смартфона. Деловао је чисто, чак и дотерано. Био је поносан мушкарац, рамена забачених уназад и истурених груди, али осетила сам да је нервозан. После неколико тренутака, који су изгледали као вечност, најзад је прекинуо ћутање речима ‘Селам алејкум, сестро.’
Утањила сам гласом, трудећи се да буде што милозвучнији и што виши, с обзиром на чињеницу да сам 15 година пушила као Турчин. Насмешила сам се.
‘Баш је страва разговарати с муџахедином у Сирији’, рекла је Мелоди задивљено. ‘Изгледа да имаш бољи приступ интернету него ја овде, у Тулузу! Компјутер делим са сестром, а мама нам га често узима. Чак ти је и телефон новији од мог.’ Унапред сам оправдавала Мелоди за то што ће у будућности можда бити недоступна. Становала је с породицом, неће увек моћи да испуни своје обавезе.
‘Сирија је дивна’, рекао је Билел. ‘Овде имамо све. Машала, веруј ми: ово је рај! Многе жене маштају о нама, ми смо Алахови борци’, рекао је.
Билел је похотно посматрао Мелоди. Тражила је да јој покаже крај у коме живи. Рекао је да је у близини Алепа, али вероватно је био неколико километара од Раке, упоришта Исламске државе.
Изашао је из кола и на смартфону показао слике разорене Сирије. Никог живог на видику. Тамо је било око девет увече и било је потпуно мирно. Изненада су се зачули дубоки мушки гласови.
‘Не говори ништа!’, наредио је Билел. ‘Не желим да те било ко види, нити чује! Ти си мој драгуљ; ти си чиста. ОК? Причај ми о себи! Шта те је навело на Алахов пут?’
Билел је сматрао да је све решено. Мелоди ће ускоро доћи у Сирију. ‘Нисам сигурна да желим да идем’, рекла сам.
‘Слушај, Мелоди, мој посао је, између осталог, да врбујем људе и заиста сам добар у свом послу. Можеш да ми верујеш. Овде ће добро бринути о теби. Бићеш важна. И ако пристанеш да се удаш за мене, држаћу те као краљицу.’
“Моја другарица Јасмин је муслиманка”, рекла сам, мењајући тему, “и жали се да не може да упражњава религију у Тулузу. Могла бих да је позовем да иде са мном, али не знам да ли сме, малолетна је.”
“Наравно да може да дође!”
“Има само 15 година.!
“Борим се за шеријат сваки дан. Жене овде треба да се удају чим напуне 14 година. Ако Јасмин дође, наћи ћу јој доброг мужа.”
Јасмин није постојала, али питала сам се колико таквих девојака у сваком тренутку намаме мушкарци као што је Билел. “Билел, морам да прекинем. Долази мама.”
Одлазак у џихад
Новинарка се, након месеци разговора са Билалом, упутила још даље – договорила се са њим да ипак дође код њега.
„Заиста сам кренула на пут, али ме је пратио фотограф. Билел ми је рекао да ће нас у Истанбулу сачекати старија жена. Фотограф ће га сликати. Наставићемо за Килис, град под контролом Курда, близу сиријске границе. Прича ће се ту завршити, фотографијом Мелоди снимљене слеђа, како гледа преко границе. Ближили смо се циљу, барем смо тако мислили.
Неколико дана касније, била сам у мемљивој хотелској соби у Амстердаму, заједно с фотографом Чарлијем. Стигао је видео-позив од Билела.
‘Селам алејкум, драга, да ли си стварно у Амстердаму? Не могу да верујем. Ускоро ћеш бити овде. Ја сам најсрећнији човек на свету. Волим те, жено моја.’
Никада га нисам видела тако срећног. Билел је био сам у интернет-кафеу.
‘Да, љубави, овде сам. Сутра летимо за Истанбул. Али морамо бити опрезни; овде није безбедно. Реци ми шта да радим.’
Као и обично, Билел ме је слушао на пола увета. ‘Тако си лепа!’, рекао је. ‘Причај ми како си путовала. Како си платила карте?’
‘Украла сам мамину картицу и купила две карте преко интернета. Узеле смо пасоше и ево нас… Можемо ли сутра о томе? Желим да знам шта је следеће.’
‘У реду. Објаснићу ти. Кад стигнете у Истанбул, мораш да купиш нови телефон. Баци онај који си набавила у Амстердаму. И плати готовином, не мамином картицом, иначе ће те полиција пронаћи.’
‘Ок. Где ће нас чекати жена?’
‘Заправо, нико вас неће сачекати. Морате да купите две карте за авион; вожња би предуго трајала.’
‘Како то мислиш, нико неће да нас чека. Обећао си!’
Није било тако планирано.
‘Знам, али биће у реду. Велика си девојка, зар не, жено моја? Десетине Европљана путује овамо сваке недеље. Ти то можеш, лавице моја.’
‘Али нисмо се тако договорили, Билел’, рекла сам, са страхом у гласу.
‘Толико пута смо поновили план. И био си сигуран, баш као и ја, да ће нас сачекати нека жена. Рекао си ми да ће бити безбедно. Колико пута си ми рекао да ништа није важније од моје безбедности?’
‘Слушај ме’, рекао је, гласом који је постао грубљи. ‘Сад ћеш мало да ућутиш и да ме саслушаш. То је просто ко пасуљ. Када стингете на аеродром у Истанбулу, купите две карте за Урфу, у једном правцу.’
Урфа? Отићи тамо било је равно самоубиству. Град је био под контролом Исламске државе.
‘Мислим да си неоправдано груб према мени’, рекла је Мелоди. ‘Све што тражим је да испуниш оно што си обећао… Чим се појавио проблем, остављаш ме на цедилу. Дивота!’
Билел је променио тон. Никада га нисам видела таквог.
‘Зар мислиш да сам будала? Од сада ћеш ћутати. Ја сам део терористичке организације. Не можеш тако да разговараш са мном. Знаш ли ко сам? Под мојом командом је 100 војника. Нисам ти рекао ни делић истине. Против мене је расписана међународна потерница; због тога не могу да одем ни у наше градове у Турској. Могу само да путујем у Ирак. Имам 38 година, боље је да оладиш.’
Одустајање
Схвативши да је превише опасно, француска новинарка је одустала од даљег путовања. Међуитим, Билела се није отарасила.
„Мелоди је послала Билелу поруку на Скајпу са аеродрома, у којој га је обавестила да је “чудан” мушкарац испитивао њу и Јасмин. Осетиле су да их неко посматра и одлучиле да се врате у Француску. Мелоди ће сама ићи, али за сада не жели да доводи у опасност свог човека, нити његову бригаду. Примириће се неко време у Тулузу. С обзиром на ситуацију, то је најбоље решење за све.
Полиција је тражила да сачувам Мелодин налог на Скајпу због истраге која је у току и да обратим пажњу на могуће претње. Не проверам поруке много често, а када то урадим, дочекају ме застрашујуће речи.“
Новинарка која стоји иза ове приче представља се псеудонимом Ана Ерел, под којим је и написала књигу „Ин Тхе Скин Оф а Јихадист“, где је детаљно описала своју вишемесечну интернет везу са џихадистом Билалом.
Гардијан / М.А. Блиц
