Маријана и њен супруг Гордан су са двоје мале деце пре шест година одлучили да напусте Загреб и оду у Ирску у Корк и тамо живе. Кажу да им је било доста живота у Хрватској и свега што се тамо догађа.
„Шта нам је у Хрватској сметало? Од куда да кренем? Хрпа ухљебљених које приватни сектор храни да би се играо пасијанс, на слободу се пуштају педофиле, убојице… Политичари који се баве сами собом, својим фотељама…“, почела је да набраја Мирјана додајући да јој је веома сметала и корупција али и везисти који су све брзо решавали код лекара, пријем у вртић…
„Оно најстрашније је стање ума Хрвата: ‘Мени је добро, није се догодило мени, немој се с тим замарати…’ И онда схватиш да не желиш да одгајаш децу у таквој нездравој средини и једноставно одеш“, објаснила је Маријана која већ шест година ужива у Ирској.
У иностранству за пар месеци Срби могу да зараде неколико хиљада евра
„О одласку смо размишљали дуго, вагали за и против. За Ирску смо се одлучили првенствено због језика. Онда Корк јер тај део Ирске има највише сунчаних дана и није тако велик као Даблин. Искрено, није нам било толико битно где идемо, само да одемо и да је породица заједно. Нисмо се посебно припремали. Само смо прикупили документа и кренули. Гордан је отишао први, да нађе смештај, посао, вртић, школу…. Двоје деце (у том тренутку 2,5 и 4 године) и ја стигли смо након три месеца.“, присећа се Маријана која баш и није морала да напусти Хрватску – она и супруг су били предузетници и пристојно су зарађивали за тамошње услове.
У Ирској боље живе од само једне плате
„Ми смо могли да живимо од тога што смо зарадили, али проблем је била наплата. Посла има и превише ако после не тражиш да се фактура плати“, каже Мирјана и истиче да у Ирској живе само од Горданове плаће, а боље им је него с две хрватске
Владимир рекао да се лоше осећа и да му је тешко, али комшије кажу да не знају одакле он ту…
„Супруг ради у струци као ‘ландсцапе гарденер“, а ја сам домаћица. Овде су вртићи скупи па већина плате оде на вртиће, дадиље итд. Посао се нађе брзо, поготово ако имаш искуства и знаш да радиш. Смештај је већ друга прича. Јако је тешко наћи пристојан смештај по пристојној цени. Потражња је огромна тако да се нагледаш свачега по претераним ценама. Али и то се на крају заврши и онда си на коњу – каже Маријана која и сама примећује да је у Ирској све више њених земљака.
„Све више чујемо хрватски по продавницама, кафићима… али не пратимо то баш превише. Доста их дође, али се и враћају. Поготово млађи. Они с децом остају.“
Иако су далеко од домовине, пријатеља им не мањка. У Ирској су пронашли пар хрватских породица са којим се лепо друже.
„Обухватили смо целу Хрватску: Загрепчани, Славонци и Далматинци и супер нам је. Рођендани, викенди, празници… Плаже, излети, роштиљање, понекад паб… С децом често посећујемо музеје и разна догађања. У Хрватској смо могли себи да приуштимо само део тога“, каже Маријана.
Живот ван граница има својих мана
„Мана напуштања земље је дефинитивно породица и пријатељи који остају, иако је у данашње време лакше уз интернет и све мобилне апликације. Чак се и кафа с мамом попије. Све остало, што се нас тиче, је предност“, додала је Маријана.
Она истиче да су Ирци су љубазни, срдачни, весели, пристојни, а посебно ју је одушевило како се опходе према деци и какво образовање може својим малишанима да пружи.
„Предшколско почиње од 3. године. Ту се три сата дневно кроз игру учи абецеда, бројеви, геометрија. У школу се креће од 4,5 до 6 година, по избору родитеља. Обично је то 4,5 година јер се мамама више не да да буду код куће. Школа траје од 8.50 до 13.30 часова за ниже разреде, а до 14.30 за више. Све је посвећено деци, њиховој срећи и задовољству. У почетку их не оптерећују да пуно заволе школу. Задаци не смеју да трају дуже од 10 минута, а заврши се и у 5 минута. Све је пуно квачица, смајлића, похвала и кад је добро и кад није. Школе имају и ‘наставнике подршке’ који током сата помажу деци којој нешто запне од језика, математике…“, објашњава ова мајка.
Одушевљава је и што наставници сваког јутра поздрављају своје ђаке, и што се деца увек лепо друже и играју напољу.
„Иду и на безброј рођендана. То се може и финансијски издржати јер како су нас Ирци упутили, поклања се нека ситница или новци од 5 до 10 евра. Све више од тога родитељи врате натраг у коверти“, препричава Маријана.
Дечији додатак обавезан
Док је у Хрватској, као и код нас неопходно данима да „обијаш“ шалтере да би добио дечји додатак, у Ирској не мораш.
„Дечји додатак се даје за свако дете без обзира на примања и износи 140 евра по детету. Не мора да се тражи већ држава на адресу пошаље формуларе чим се деца пријаве код доктора. Исплаћују се и заостаци ако је неки родитељ стигао пре деце и почео да ради. Однос према раду је у већини „како ћемо, лако ћемо“. Нигде се њима не жури, а на крају посао се опет уради па и који дан касније. Нама је то био шок јер у Загребу је увек нека журба, рокови, пет послова мораш да радиш у исто вријеме… Радник се цени јер им је потребан. На разговору за посао о плати се разговара и преговара зависно од знања и искуства. Повишицу можеш тражити већ и након две, три недеље ако сматраш да је заслужујеш, а у већини случајева послодавци и сами дигну плату ако су задовољни“, прича Маријана.
Оно што је додатан плус јесте шо је за послодавца у Ирској плус ако имате породицу и децу.
„То је предност јер сматра да си озбиљнији и да му нећеш сутра напустити посао. Сваки прековремени се плаћа“ објаснила је Маријана и додала да се вероватно неће враћати у домовину.
„Никад не реци никад. Како ствари сада стоје мислимо да нећемо јер не желимо. Превелики део живота смо се трудили узалуд, слушали празне приче… Сада опет крећемо испочетка и предобро нам је да би се вратили. Клинци уживају. Овде имају перспективу. Бар нећемо морати да им објашњавамо ко је у којој странци и како је син или ћекра ухлеба баш идеалан кандидат на конкурску за посао јер је „генетски предодређен“, да је онај који је добио посао можда лошији али је нечије дете па има већа права… А ствари се неће променити јер је превише оних којима овакво стање одговара“, закључује Маријана на крају.
