Претрчаних 240 километара кроз пустињске пределе Намибије и двоструки маратон кроз ледене тундре Антарктика само су део огромних достигнућа Норме Бастидас.
Живот лепе 49-тогодишњакиње обилује екстремним успонима и падовима.
Рођена 1967. у Мазатлану (Мексико), имала је 11 година када јој је отац умро. Тада су почеле и невоље. Мајка је остала сама с петоро деце. “Сви смо радили, нисмо били заштићени”, каже Норма.
Уместо да им помогне, родбина је злоупотребљавала тешку ситуацију у којој су се нашли, а слепи ујак, кога је чувала, је силовао.
Имала је 19 година када ју је запазила једна жена и понудила јој посао модела у Јапану. Мајка се бојала да је пусти, али пошто је то била једина шанса за бољи живот, није је спречавала.
Када је стигла у Јапан, у агенцији су јој одузели пасош и сместили у стан. Онда су је обавестили да им дугује новац за карту, стан и храну. Надајући се да ће ускоро добро зарађивати као модел, пристала је.
Међутим, од манекенског посла није било ништа. Уместо тога, послали су је у клуб затвореног типа у Токију.
“Продали су ме ономе ко је највише понудио”, каже Бастидас. “Купила ме је веома позната личност и постала сам његово власништво.”
Пошто није знала јапански, није имала шансе да се извуче.
“Лишавају те могућности да бринеш о себи. Нисам ни видела човека који ме је купио.”
На питање зашто није покушала да побегне и потражи помоћ полиције или се јави кући, она објашњава: “Морала сам да платим дуг, а моја породица није била у могућности да ми пошаље новац. Нисам могла да одем у полицију. Била сам у Јапану, а нисам имала пасош. Већ сам била обележена као проститутка.”
После неколико година, ипак је успела да побегне уз помоћ људи из оближњег манастира. Касније се удала и преселила у Ванкувер у Канади.
Невоље нису престајале
Међутим, још док је била у Јапану одала се пићу, које јој је помагало да превазиђе осећање срамоте. Брак јој је пропао и није успевала да задржи ниједан посао.
Преломни тренутак у њеном животу било је сазнање да њен син болује од дегенеративног обољења ока које води у слепило.
“Била сам рањива, самохрана мајка, која је остала без посла. Имала сам дете које има 11 година. Човек који ме силовао када сам ја имала 11 година био је слеп. Било је то превише за мене”, каже она. “Имала сам осећај да никад нећу побећи од прошлости.”
Али уместо да лечи муке алкохолом, као што је увек чинила, одлучила је да окрене нови лист.
“Знала сам да излажем дете ризику када сам ментално одсутна. Морала сам да будем трезна да бих нашла решење”, каже она.
Тада је почела да трчи: ноћу, да је нико не би чуо како плаче.
Невероватан успех за само шест месеци
У року од шест месеци квалификовала се за једну од најпознатијих светских трка – Бостонски маратон.
“Постала сам одлична тркачица због огромног притиска с којим сам морала да се изборим”, каже она.
“Трчање је било нешто што сам могла да контролишем. Нисам могла да контролишем брзину напредовања болести сина. Нисам могла да утичем на то да ли ће ме поново отпустити. Али: могла сам да обујем патике и тренирам.”
Убрзо након тога, попела се на седам највиших врхова на свим континентима како би прикупила новац за истраживања у области лечења генетски узрокованог дечјег слепила.
Године 2013. позвала је пријатеља Бреда Рајлија, који води организацију против трговине људима „иЕмпатхизе“. Рекла му је да жели да учини нешто велико за борбу против трговине људима. Заједно с Рајлијем осмислила је најдужи тријатлон на свету. Поставиће светски рекорд пратећи познату руту трговаца људима.
Током 65 дана 2014. Бастидас је трчала, возила бицикл и пливала од Канкуна (Мексико) до Вашингтона.
“Пливала је 10-15 километара дан за даном”, каже Рајли. “Затим би прешла на бицикл и возила између 150 и 200 километара дневно. А онда би трчала између 50-66, па чак и 160 километара без паузе.”
Иако се труди да јој ум буде чист током дугих трка, не заборавља шта је доживела као жртва.
“Да бисте били добар активиста морате да саосећате с болом и понижењем жртава, нарочито када и даље има много људи који их осуђују”, каже она.
Каже да је најбољи осећај имала на крају трке која јој је обезбедила улазак у Гинисову књигу рекорда. Дочекале су је преживеле жртве трговине људима које су трчале поред ње у последњим километрима трке до Вашингтона.
Можда је најбоља порука за све што је Норма Бастидес преживела садржана у цитату који се приписује Лао Цеу: “Путовање од хиљаду миља почиње једним јединим кораком.”
цнн.цом / М.А. Блиц
