Информеров интервју са вишеструким силоватељем Игором Милошевићем довео је до великог протеста и осуде јавности. Да би га одбранио, уредник Информера Драган Ј. Вучићевић је као аргумент изнео чињеницу да интервјуе са силоватељима имају и друге медијске куће, па наводи пример ББЦ-ја тј. њиховог документарца из 2015. године у коме говори и силоватељ из Индије. Раскрикавање је, трагом тог аргумента, издвојило неколико суштинских разлика између ова два интервјуа које један чине успелим и оправданим, а други лоше изведеним и потенцијално веома штетним. У анализи су нам помогле новинарка недељника Време и ауторка Смерница за медијско извештавање о насиљу над женама Јована Глигоријевић, и чланица Комисије за жалбе Савета за штампу Тамара Скрозза.
Интервју ББЦ-ја, на који се уредник Информера Драган Ј. Вучићевић између осталог позива, објављен је 2015. године и зове се „Ћерка Индије“ (Индиа’с Даугхтер). Траје сат времена и у њему између осталих говори и силоватељ из Индије, један од неколико њих који су силовали и убили девојку, који су због тога били осуђени и у време интервјуисања чекали на извршење смртне казне.
И овај документарац је изазвао велике контроверзе у индијској јавности, а власт је забранила емитовање. Образложење је било да је „неетичан“, да даје простор силоватељу, изазива страх и да вређа „скромност“ жене која је дефинисана тамошњим законима. Документарац је ипак нашао свој пут до публике у Индији захваљујући интернету, а ББЦ је чврсто стајао при ставу да, иако је контроверзан, овај садржај не одступа од њихових уредничких смерница и доприноси промени начина размишљања у индијском друштву.
Које су неке од кључних разлика између интервјуа који је ББЦ урадио, и интервјуа са Игором Милошевићем који је објављен на сајту Информера?
1. Интервју са силоватељем у затвору насупрот интервјуу са осуђеником на слободи
Интервјуи са силоватељима понекад заиста могу бити оправдани, али не док они слободно шетају улицама, сматра Јована Глигоријевић. Проблем је, према њеним речима, што Милошевић још увек представља опасност по друштво, те интервју доприноси стварању страха и панике.
„Управо зато већина насилника које гледамо у документарцима седи у затворима. Њихове жртве, иако их „тригерује“ што се глас злочинца уопште чује, знају да су безбедне“, каже она.
Са друге стране, силоватељ у документарцу ББЦ-ја је у затвору и чека на извршење смртне казне – више не представља претњу.
Новинарка Тамара Скрозза има нешто оштрији став. Она не види интерес у томе да се такви интервјуи уопште објављују, било да је реч о осуђенику иза решетака или оном који је на слободи.
„Ја лично не бих уопште пуштала такве разговоре, ни са једним ни са другим, зато што не видим јавни интерес у томе да они нешто причају“, каже она. „Не знам шта они могу да кажу, а да то буде у јавном интересу. Можда су интересантни за психијатре, форензичаре, психологе, социологе, али не и за ширу јавност“.
Другачија уредничка одлука, према њеним речима, не мора да буде нужно погрешна, али мора да буде пажљиво донета у складу са питањем: да ли овде претеже јавни интерес.
2. Давање контекста насупрот одсуству контекста
Питање контекстуализације оваквог интервјуа, односно приказивања „шире слике“ и евентуалних системских проблема, уједно је и питање од кога у великој мери зависи да ли постоји јавни интерес за његово објављивање.
На пример, документарац ББЦ-ја почиње кратким описом онога што се догодило те ноћи када је девојка силована, али се одмах прелази на контекст – колико су силовања велики проблем у индијском друштву и зашто. Осим силоватеља који у једночасовном документарцу добија свега неколико минута, у причу су укључени многи други: родитељи и пријатељи жртве, адвокати, професори друштвених наука, психијатри, тужиоци, полиција, лекари и активисти.
Прича задире много дубље од самог догађаја или појединачне психологије силоватеља – истражују се узроци патологије у самом друштву које је врло патријархално и жену посматра као биће нижег реда. Жене су, како сазнајемо, жртве породичног насиља сваке врсте, њихов живот се посматра као мање важан, а дечаци у Индији се од малих ногу васпитавају тако да себе виде као вредније од девојчица.
То се поткрепљује изјавама и самог силоватеља који у документарцу изговара ствари попут – „жена је крива ако је силујем и убијем јер она не сме да се опире“, „жена нема шта да тражи сама на улици“. Такве ставове имају и интервјуисани адвокати, мушкарци, браниоци силоватеља, али се њима радикално и аргументовано супротстављају други саговорници у филму указујући на то каква друштвена клима поспешује овај проблем на који систем готово никако не реагује.
„Силоватељ не може и не сме да буде једини саговорник, увек мора да се чује пре свега реч експерата“, сматра Јована Глигоријевић. „Ако и узимамо изјаву од насилника, њу треба искористити тек толико да илуструје оно о чему експерти причају, да потврди како стручњаци не теоретишу, него одлично познају феномен и оно што се догађа у пракси“.
Без контекстуализације прича постаје ријалити и порно-садржај, бизаран и неукусан, каже Тамара Скрозза.
„Само са контекстом прича може бити од јавног интереса, дакле када се бави некаквим феноменом, опасношћу, едукује, информише, упозорава“, објашњава она. У овом случају, иако Вучићевић тврди другачије, јавност није упозорена већ је, према њеним речима, „застрашена“.
Чак ни покушај тражења узрока у његовој личној психологији (насиље у детињству, однос с мајком), није уродио плодом јер никакву информацију или увид о томе интервју није донео гледаоцима. Јована Глигоријевић сматра да је то зато што су новинари Информера то извели „лаички, неискусно и простачки поједностављено“.
„Тачно је да има много документараца у којима се понире у личну историју злочинаца и тражи се узрок, али не тако што само он седне преко пута необучених и неприпремљених новинара и прича своју причу. Такви документарци се припремају месецима и годинама и новинари пролазе озбиљне консултације са психијатрима и криминолозима. А ово је било вијање силоватеља по граду и ћаскање у биртији“, каже Глигоријевић.
Скрозза сматра да је овај покушај Информера сам по себи био бесмислен јер истраживање психолошких узрока појединачног силоватеља, према њеним речима, није посао новинара.
„Новинар није психијатар, психолог или хипнотизер нити је посао новинара да тражи узроке силовања у прошлости силоватеља. То раде стручњаци. Онда дај да затворимо болнице и нека сви говоре у медијима“, каже она.
3. Учинак: Критика друштва и јавни интерес насупрот ретрауматизацији и страху
На причу о контексту какав нуди ББЦ али не и Информер, надовезује се и учинак – да ли ће интервју са силоватељем оправдати јавни интерес или ће само произвести страх и ретрауматизацију жртава.
Иако Драган Ј. Вучићевић тврди да је у интересу јавности да видимо како силоватељ размишља, ни Јована Глигоријевић ни Тамара Скрозза се не слажу.
„Начини размишљања силоватеља су банални: вођени нагонима и надмоћи коју имају над жртвом. Немамо ми шта да учимо од силоватеља нити треба да учимо како му функционише мозак. Он износи некакву своју страну на коју више нема право јер је осуђен“, сматра Глигоријевић, а Скрозза истиче да „знамо како насилник размишља и без његове изјаве“.
Вучићевић као аргумент у корист јавном интересу, како га он разуме, истиче и то што сада сви знају како Милошевић изгледа.
„Ми смо знали како он изгледа и пре интервјуа (…) Више ме занима да медији усмере едукативну улогу на мушкарце и објашњавају њима да не силују и не туку, него да уче жене како да се понашају током силовања да би остале живе. Јер нас тако уче да се плашимо, а ја, као и све жене, хоћу да се крећем без страха“, истиче Глигоријевић и додаје да нам „не треба већи ниво опреза, треба нам безбедан дом, безбедан радни простор и безбедне улице“.
Интервју са силоватељем на слободи је узнемирио јавност у Србији, будући да је он током разговора – иако је више пута напоменуо да више сигурно неће силовати – практично инструисао жене како да се понашају ако их нападне да их не би још и убио.
У уредничким смерницама британског јавног сервиса, са којим Вучићевић пореди Информер, постоји управо и део о страху, у коме пише следеће:
„Морамо да размотримо утицај које наше извештавање о злочину може имати на нашу публику. Морамо да водимо рачуна да не доприносимо страху људи да ће постати жртве уколико је то, статистички, мало вероватно“, наводи се у овом документу.
4. Сензационализам насупрот професионализму
У Смерницама за извештавање о насиљу над женама стоји да медијски извештај не би смео да садржи детаље чина насиља.
„Потребно је избегавати наративно изношење конкретних графичких приказа сцена насиља са детаљима, с једне стране јер унижавају достојанство преживеле/ жртве и јавност стављају у позицију воајера, а са друге јер дају идеје за насилничка понашања другим насилницима“, пише у Смерницама.
Документарац ББЦ-ја даје у неколико бруталних детаља опис самог убиства девојке које је уследило након силовања, углавном на основу медицинске документације. Сам силоватељ је у документарцу суочен са тим медицинским извештајем који му новинар чита, али његово лице не показује никакво кајање. То је човек, подсетимо, који је у то време био у затвору и над којим је извршена смртна казна 2020. године.
Са друге стране, Милошевић, који је пуштен из затвора, добија простор да се правда и нашироко прича своју причу у којој детаљно описује како је силовао, шта га узбуђује и како се осећа у тим ситуацијама.
Пустити силоватеља да прича сат времена, без отклона и филтера, каже Јована Глигоријевић, „шамар је свакој његовој жртви и свакој жени која је преживела силовање“. Из разлога заштите жртава и њиховог достојанства, сматра она, од круцијалне је важности које делове изјава силоватеља новинар користи.
„Само суве описе, евентуално извињење жртвама или кајање. Никакво правдање или тврдње да је невино оптужен. Наравно, увек има изузетака, ако желимо да прикажемо одсуство кајања, али за то јако ретко постоји оправдање и таквих садржаја има мало“, каже она.
Тамара Скрозза каже да би она избегавала било какве детаље о томе како је кривично дело извршено, јер су новинари са њима увек „у сивој зони“ медијске етике. Детаљи о самом чину силовања или убиства, сматра новинарка, могу да буду оправдани само у врло ретким ситуацијама, када указују на нешто важно и информативно. Овде то није случај.
„Шта је јавност добила из једног јединог описа силовања и убиства у медијима? Да ли се смањио број убистава и силовања? Тако нешто ни на који начин није утицало на побољшање ситуације“, каже она.
Овим интервјуом, како је на то упозорила Коалиција за слободу медија, Информер је, осим Кодекса, прекршио и Закон о јавном информисању, и то члан који прописује да се „приказом или описом сцене насиља у медију или медијском садржају не сме повредити достојанство жртве насиља“.
Шта би новинари и уредници требало да се питају пре објављивања оваквих ствари?
Будући да се ради о осетљивој етичкој дилеми, Скрозза саветује новинарима и уредницима да увек полазе од себе и да се питају – како бих се ја осећао или осећала да сам жртва силовања и да гледам овај интервју? Или – да је мој брат осуђен за силовање? Осим заштите жртава, новинарима ово може послужити да избегну злоупотребу упитног психичког и емотивног стања самог починиоца што је, према њеном утиску, овде управо случај.
„Полажење од себе је добар водич за етичност“, каже она.
Увек треба добро размислити и извагати да ли постоји јако оправдање да се и напасник укључи у причу као саговорник, сматра Јована Глигоријевић, те да никада до краја не можемо бити сигурни да смо етички поступили.
Саговорнице се слажу да оно што новинари и уредници у тој дилеми морају увек да имају на уму када одлучују о томе хоће ли објавити овакав садржај, јесте управо више пута поменути јавни интерес, односно питање: колика је друштвена корист од овог садржаја, а колика је потенцијална штета.
У случају Информера, међутим, такво етичко вагање је изостало.
„Ово је кликбејт. Прављење атракције од нечега што је у ствари језиво“, закључује Тамара Скрозза.
