Bajka zvana Uspavanka
Iz apokrifnih izvora Hiljadu i jedne noći
Deo treći
…I dade se konj u kas. A Sin ga kraljev zamoli da stanu i načine mač jerbo će u rat ići. I pozovu pticu što je vesnik bila, i ptica od najboljih stabala što se ukazivahu pokaza grane. Kraljev Sin načini mač, uzjaha konja, a ptica mu reče da dođu do brežuljka iza tri ugla i sedam breza. I iđahu ka bregu, a na njemu sinovi sinovljevi ubijahu nekog. I zagleda se Sin u Njega i u očima Njegovim Kraljeve oči vide, a u godinama trideset i tri. I doseti se udesa svoga i gorko, gorko zaplaka, a Tama što je u pećini srete – smejaše se. I seti se Sin obećanja Kralja da ga neće zaboraviti, da će ovna jednom zaklati, najboljeg ovna, i u rat krene.
A kad se rat navrši, a grad što ga opsedahu pade, Sin Kraljev već dugo izmoren beše, al’ stiže konačno do mesta gde Zmaj srce Kćeri čuva. No, pesma uspavanka tu beše toliko jaka da Sin ne stiže ni mač da izvadi, a već blatnjavih nogu pade ničice i poče da ljubi zemlju što mu je pod nogama. I zapita se – Raj našavši, što će meni para-raj? I ne ubi zmaja, no slatkim snom zaspa, a Kćerino srce osta zarobljeno u vekove, a ja da ih brojim ne znam, ali od rođenja Onog što Ga ubiše dvadeset vekova prođe, a novi već traje.
I kad se završila ta hiljadu i jedna noć i još toliko puta toliko i tako unedogled, u neke brojeve koje ni sama ne umem da zamislim – doprlo mi je do ušiju, o, srećni care, da onaj slavni muž što je deset godina morem plovio zapravo nikad nije ni stigao do svoje sestre-žene-vile-pletilje koja i dalje plače u nekom skrivenom kutu gde je čuva neki zmaj ili neka zla baba dok ona plete svoje kose i šalje ih na sve strane sveta. Doprlo mi je do ušiju, o, srećni care, da te niti zapravo nikad niko nije ukrao i obećavam da ću Vam u sledećoj noći pričati i tu priču, o, srećni care, doprlo mi je do ušiju da Vuk nikada nije imao imperfekat u svom govoru, ali ga je vešto koristio u svom prevodu Novog zavjeta, po uzoru na original. I još znam, care moj, da nijedna bajka nije imala ovakav tok jer rat dođe prvo, a tek onda putovanje, a i kažu da se neke četiri priče svetom vrte. I mirno spavajte, o, srećni care, jer mi to i radimo, pletemo Vam uspavanku, o, srećni care, doprlo mi je do ušiju da ne znamo odakle su nam bajke uopšte i stigle, da li iz nas samih ili iz Indije, od Maja, Inka, da li smo se svi samo sudarali i pričali te iste priče, o, srećni care, o kojima ja sama uopšte ne znam ništa, već kidam svoju kosu jer jednu kosu imam i njenim nitima vas uspavljujem, o, srećni care, nu-na-ni-na-ne.
Anamarija Milovanović
