Mateja, Širkan, Mikan, Zajac su prijatelji od detinjstva, tačnije od samog rođenja- Oni su akteri ove tragi komedije, ali i poslovnog uspeha onih koji su odrastali u za*ebanom vremenu i imali mnogo takvih momenata koji su ostavili trag u njihovim životima.
Te godine, kada smo nas četvoro rođeni, plakalo se na svakom ćošku. Suza – suzu je stizala,. Od siline plakanja bilo je i onih koji su u nesvest padali. E sada, zamislite situaciju da u godini kada se desila najveća tragedija jugoslovenskog naroda, vi se rodite. I to sve u mesecima nakon te tragedije. Čoveče, naši roditelji nisu smeli ni da se raduju. Jer, ko da se raduje a umro otac nacije? Mislim znate ono, odmah si izdajnik svoga jugoslovenskog roda i strani huškaš koji podriva socijalizam federativne Jugoslavije. Mada, našim očevima to i nije palo loše. Pronašli su način da plaču od sreće zbog rođenja deteta, a da sve te suze prikažu da je to zbog smrti oca nacije.
Da, da, bila je to godina kada je umro Drug Tito, veliki maršal. Godina kada smo se rodili. A naši očevi su se radovali mnogo. Pričale nam naše bake da su taj dan, odnosno tih dana kada smo se „rađali“, toliko se očevi napili, da nakon dva sata nisu ni znali zašto su se napili. Ustvari, nisu znali za sebe. Ujutru kad su ustali, rastavljali su se od života više nego naše majke na našem porođaju. Čak, imam utisak da su nas tada očevi negde i zamrzeli. Mislim figurativno, onaj momenat kada su nam sve po spisku što smo se rodili i što su se oni morali baš toliko da se napiju. Pa ono, mržnja dva u jedan, rođaci.
I tako, odrastali smo u nekom srećnom dobu. Jesu nam stavljali neke marame i kape, terali nas da čekamo neka vozila ispred koji smo bacali cveće, ali i imali smo sve. Išli smo po više puta na ekskurzije, letovanja, zimovanja. Toliko smo išli, da nam je bilo preko glave putovanja. Prosto smo došli u situaciju da prećutimo roditeljima da škola organizuje ekskurziju ili bilo šta drugo, kako ne bi otišli. A voleli smo da ne idemo. Jer, svi bi otišli, pa i naši učitelji. Kada su ti dani, u školu se nije išlo a mi klinci po kraju blejimo po ceo dan. Pritom nema ni domaćeg zadatka. Ma milina božja.
E, a onda je došlo neko vreme kada počeše da nam skidaju onu maramu i kapu što nam staviše. Te dve stvari ispadoše u tom vremenu izdajnici i ubice našeg roda. Samo što smo tada promenili rod, nismo bili više Jugosloveni. To se desilo u ono vreme kada smo tek stasali, sa nekih 10-11 godina, kada nam se sećanje taman počelo urezivati u nama. Zatim nestadoše ekskurzije, putovanja… Nestade novaca, užina, slatkiša… Morali smo da totalno promenimo način života i da se okrenemo zakonu ulice i preživljavanja….
Da smo rođeni koju godinu ranije, možda bi nam u sećanju ostala ta putovanja, ekskurzije. Ovako, vrlo malo je toga u sećanju. Na njih nas podsećaju samo malobrojne zajedničke fotografije koje su nastale. A da se ne lažemo, i preko fotografija se malo toga sećamo. To je taj prvi momenat u našim životima koji nas za*ebao. I to debelo rođaci. Nekako smo rođeni u pogrešno vreme. U vreme da kada nam je lepo bilo, mi nismo ni zapamtili. U sećanjima su nam ostale strahote koje nam je život tih devedesetih pružio. Ali znali smo mi da i iz tih devedesetih izvučemo maksimalni boljitak. Na kraju krajeva, preživeli smo ih, ojačali…. Što mnogi nisu uspeli.
Nastaviće se…
Ernesto
