Ne pamtim imena, ali datumi su mi utisnuti na koži. Ja sam samoj sebi epitaf i feniks.
Poslednji put kad sam dočekala vatromet brojeći kapi iz infuzije koje se provlače kroz malu cev, počela sam da verujem da Bog ima bolji plan za mene.
Ne nameštam više izgužvane posteljine švalerki svojih bivših ljubavnika i ne rađam više žensku decu jer neću takav tiranin da budem. Odričem se odgovornosti nad zapaljenom vatrom i logorujem u tamnici sopstvenih grešaka. Sve što sam nahranila, ujelo me za ruku, pa je popilo šamar.
Ne pišem o Parizu ni humanizmu jer se to kosi s mojom balkanskom krvlju koja je umazana izdajama i krađom ideala.
Pamtim datume iako ništa ne može da mi vrati protraćene godine. Ne volim ljude koji prekrštaju noge u kožnim foteljama i govore o umetnosti, jer je moje postojanje odglumilo život, a otplesalo tragedije u više činova.
Ja sam samoj sebi ekspozicija i rasplet.
Ne tražim, potraga mene proganja.
Od sopstvene žuči očekujem još samo to da se udvostruči, pa da se konačno i ja napijem od života.
Obući ću vuneni ogrtač, pogledati u karte i nebo i osvojiti Pobedu.
Jer na ovom svetu i u ovom vremenu, glasnijeg muka od mog nema.
Ajša
