Sedela je u jedanaestom redu. Hajde, otpevaj tu našu pre nego umreš. Pola veka te čekam da pustim suzu u publici.
Izvinite, da li je slobodno?
Naravno…
Gle, on. Kao duhovi iz boce, kao privid što izaziva vrtoglavicu, kao čvrst osećaj večnosti.
Josife?
Šššš, počinje. Ovde je redak, uljudan svet. Pričaćemo nakon.
Anja se odjednom osetila kao umotana u klupko. Čuje poznatog rok pevača koji sedi do nje kako negoduje na gužvu. Njegova žena joj dodaje flašicu džina koja joj je nehotice ispala iz ruke.
Gospođice, Vaše piće…
Josif je tu. Htela je da ga priupita koliko je već dugo živ i da li je umesto soka koji joj je priredio tren uoči koncerta i pred hiljadu ljudi,bilo drugog načina da sazna da je zaludno paliti sveće za one koji nisu ni živi ni mrtvi.
Spokojno izgledaš,Josife.
Da,može se reći da sam počivao u miru.
„Pokaži mi gde Dunav ljubi nebo, o zašto smo sada toliko daleko…“
Anja je otvorila Pandorinu kutiju. Osam meseci ćutanja o Josifovom nestanku se slilo niz trepavice. Nije to bilo olakšanje, to je bila izgubljena vera, nepogrešiv osećaj da smrću ne završavamo poglavlja i da se ničiji put ne okončava dramatizacijom. Bar ne njihovo poglavlje.
U jednom trenu,osetila je njegovu ruku na svojoj. Zatvorila je oči i videla kamin pun razgorenih drva koja pucketaju i još uvek mirišu na šumski vetar.
Sve je bilo tu, dobro i sigurno kao što nikad nije bilo. Taj osećaj prepoznaš jer ga godinama čekaš pa si mu već identitet skrojio: tvoj osećaj raja ima ime,prezime,trenutak,vremensku temperaturu i opus.
Dok cinela miluje uši nekih odsutnih i melanholicnih ljudi, dok se ljubav spaja među mislima svih onih koji su posleratne godine proveli u sopstvenoj slobodi,u inat bedi i kiču, Anja shvata da je ova godišnjica početak nečeg novog.
Nešto je umrlo, da bi nešto drugo moglo da se rodi.
-Počinje naša pesma,Josife.
-Znam, Anja. Zato sam i došao.
Ajša
