Večeras psi zavijaju kao vukovi ispred zgrade. Gluvo doba noći, vazduh u sobi je suv zbog tople peći i previše staklene vune u njoj. Puna bešika, probadanja u stomaku i zavijanje. Da li sam jedina koja nikad nije čula psa da zavija poput vuka?
Ne znam da li je pun mesec ili je svet suviše uspavan za dešavanja u ovo vreme. Dok na dnevnoj svetlosti brojim izgubljene živote, uveče brojim stečene bolove, i tako se saga prokletog rusofila, navučenog na velike i male tragedije, nastavlja. Otac mi je poznavalac Sibira, majka Slobodne Irske. Ja sam poznavalac idiota. Ne znam kako mi uvek pođe za rukom, ali ispadnem veći idiot od njih. Ljudski život nije uklopljen mehanizam u Božjem časovniku, ali moj svakako da sliči pokvarenoj kazaljci koja mrda jednu sekundu nazad i vraća se u onaj propali položaj uredno. Kao 20 do 9 sam. Savršeno vreme nizašta.
Ugasila sam muziku ovih dana, smeta mi živost sopstvenih žila koje je osećaju i htele bi da plešu. Kažnjavam ih jer kazna je jedini način da se zaštitim od svog davanja ovom svetu koji je besramno atakovao na svaku moju dobru osobinu, te postah frula koja ni rupu nema da bi se odsvirao rekvijem. Ja imam samo mane i nedostatke. Nisam u pravu ni po pitanju stava o politici u zemlji, nemam alibi zašto sam i dalje filantrop, i tako upropaštavam svaki odnos s ljudima, da čak ne umem ni dostojno da ih sahranim, nego cvilim nad leševima. Nije mrak to o čemu govorim, već noć. Gluvo doba noći. Tada konačno čujemo sopstvenu grižu savesti i opipavamo puls svoje nebitnosti postojanja.
Juče da sam umrla, već jedan čitav dan bih imala proveden u paklu. Računica prosta. Samo me još zanima da li samo večeras ili svake noći psi kao vukovi zavijaju.
Ajša
