Poslednji put kad sam te prodao, bio je i prvi put da sam sebe izdao.
Kažu, prijatelji ne postoje. Postoje ljubavnici, saradnici, suparnici i rodbina. Ti si prkosila tome. Tebe sam svrstavao u hramove, u onu posebnu kategoriju koja dokazuje da se ljudi dele na one koji ćete ostaviti i povrediti, i na one koji svoju veličinu ne mere ovozemaljskim aršinima. A onda si ti postupila krajnje ljudski. Nisam začuđen, pa i ti imaš meso i krv, ali sam godinama bio u uverenju da dostojanstvo koje imaš u sebi je samo božanstvo, i da je svaki kaput na tvom neprocenjivom telu jeftin.
U mračnom dobu samog sebe, video sam te kako se savijaš ispod jeftinih kaputa i da tvoje dostojanstvo biva zgaženo, a ti manja od svih koje sam malim smatrao. I tog trena sam rešio da te povredim, da te napustim, jer nisam želeo da prisustvujem propadanju jedinog dela sebe koji sam voleo istinski, kao prijatelj, kao osoba kojoj još uvek srce u nedrima ima neku funkciju.
Izdao sam sebe, otišao sam, da te ne gledam, ne čujem i ne znam ništa o tvom izabranom slomovratu. Molila si da ne idem i da ne donosim odluke za tvoje dobro, lišavajući te sebe, a nisi shvatila da moja ljubav prema tebi je moj sebičluk; ja te nisam voleo kao zgaženu već kao uzvišenu. Ja sam izdao svoje srce samo da nikada ne bih gledao kako neko koga sam zvao Remek delom postaje ništa.
AJŠA
