Došla su i ta leta gde nadu ne ulivaju ni turističke reklamne ponude za letovanja, ni prijatni noćni povetarac posle asfaltske žege u toku dana.
Došlo je vreme kad je bilo nemoguće zašivati deceniju crkvenih opela koja se nikada nisu dovršila.
Anjina majka je često govorila, da vas bar ukopamo. Da vam bar molitvu otpevamo. Otpevamo, mili moji, jer pevajući bih ispratila ovu porodičnu decenijsku smrt.
-Šta je sa Josifom, Anja?
-Dobro je, prodao je moj klavir.
-Prodao je naš poklon za tvoj sedmi rođendan?
-Tako…
-Anja, da li si svesna da će tvoje ćutanje ubiti svaku poru u meni da ti pomognem?
-Da li si ti, draga majko, svesna da od dranja mogu samo laringitis da navučem?
-Ovako ćeš tumor.
Bili su to mučni razgovori s malo reči, a previše gorčine. Kako objasniti ponositoj starici dok šepa na levu nogu da se kosmos nije urotio jedino protiv nje, i to samo zato što je bila naslednica poznatog rumunskog političara, pa je njen ponos bio sadržajno usmeren ka operi, mjuziklima, naređivanju baštovanu kako da radi svoj posao i organizovanju zajedničkih putovanja njoj i ocu. O, kako je divan bio njihov brak! Ona bi ugovorila odlazak u Italiju, Alžir, Iran, a otac bi poslušno pakovao svoj novi „Thierry Mugler“ parfem i nosio stari fotoaparat. Gotovo da su imali ispunjene police fotoalbuma sa svojih proputovanja.
Anji je bilo muka od tog idealnog braka koji je bio prekriven taštinom i dedinim parama koje su se nemilosrdne trošile da bi se dokazala svetu ljubav supružnika u kući broj 32.
Joaif i ona su živeli izolovani od svega sličnog, ogromna kuća, bez televizora, bez neonskih svetala, sa puno šolja za viski i rum svuda okolo.
-Josife, ti si pijadestal mog postojanja…
-Anja, opet si popila rum u čaši za pivo…
Ta gotovo sigurna nemilosrdnost u trenucima Anjinih izliva ljubavi bacala je jednu tešku senku na nju, a da ni sama nije bila svesna svega. Kada je jednom skupila hrabrosti da mu kaže da joj nedostaje te trule romantike, rekao joj je:
“Slušaj, bre, derište s asfalta. Meni ako se ne dopada gvaš koji radim, cepam rad. Gazim. Uništavam. Meni moje delo nije žao. Ja bih tako ubio i svoje dete da ne valja. Zato ne pravimo decu, da ne bih ja zaglavio u ćorci. Kako očekuješ od mene da se u ovim godinama ponašam kao zaljubljeni klinac?
-Kako očekujem da u ovim godinama uzimaš heroin? Zar to nisu prevazišli svi gradski mondeni? Zar vi, umetnički ogranak sklon izumiranju ne bi trebao da se radi lsd-ijem kako biste videli Van Goga dok vrišti kada sam sebi odseca uvo… ili mu je to onaj njegov peder Gogen uradio?
Tada je osetila šamar na licu.
Bio je to onaj trenutak koji prekida stvarnost, koji prekida očekivanja, koji prekida obećanja, veze i spone.
Na njenom već dosta bledom tenu ocrtali su se Josifovi prsti i nešto malo tempera boje. Maskarada ljubavi na licu Anje Vlku.
Anja je tromo pokupila svoj braon kaput od tvida, obula žute čizme i prespavala kod mamine kume. Uobičajene priče, gatanja u karte, mačka na fotelji. Život je bio tako isprazan i običan.
Kuma je bila samica željna priče s nekim ko nije bio njena 90-godišnja majka, pa je Anja nakon dužeg vremena pojela i neku pristojnu čorbu.
Josif je, naravno, nije zvao.
Kada je već gotovo sigurno rešila da ode po svoj malo kofer i kaže mu da je emotivno hendikepirani skot koji treba da se udavi u svom akvarelu, iznenadila je karma heroina.
Josif je pokušao da se ubije.
Kada je ušla u njihov dom, osetila je čudan miris, nešto poput mirisa prosute kafe i vlage na zidovima.
Ušavši u njihov dnevni boravak, zatekla je Josifa kako mirno spava sedeći na podu, prislonjen na kauč. Miran, i dalje otmen u svom snu. Ništa od prizora ne bi bilo zastrašujuće da nije ugledala ispijenu tablu trodona na stolu, flašu viskija, i dve kesice ušmrknutog heroina.
– Divota, sad si našao da mi umreš…
Očistila je sto relativno mirno, pozvala hitnu pomoć, sela kraj Josifa i čekala.
Medicinski tehničari su je našli gotovo u istom položaju kao i Josifa, s tim što su njene oči bile širom otvorene.
Josif jeste preživeo i čim se njegovo snažno telo domoglo vanbolničkog prostora, prodao je Anjin klavir i otišao u posetu svom starom prijatelju Avganistancu (tako su ga zvali jer je bio poznati diler na severu) u Banat i odsvirao sve Anjine sonate na nos.
Čitulja sa natpisom „Riders on the storm“ nije ugledala svetlost dana.
AJŠA
