Kockasta prostorija okrnjenih ivica koju može da prepozna bez ikakvog prisećanja, čak i bez gadjenja. Miris negašenog kreča svedoči o ponekoj sitnoj promeni.
Nepomični detalji. Na izljuspanim zidovima aljkavo prefarbani grafit koji poručuje: „Sigurni smo da će vam se dopasti život ovde“. Unutra su njena majka i sve četiri sestre i tek sada se lepo vidi da uopšte medjusobno ne liče. Niti odaju utisak zajedničkog života namagnetisanog magičnom krpom. U stvari, liče na osobe kojima je sve oprošteno… Odjednom, vrlo sinhronizovano, svih pet žena skaču kao oparene naglim budjenjem iz vrelih, nedosanjanih košmara, te kreću da traže svašta nešto, jurcajući i zavirujući svud po jedinoj mogućoj dnevnoj sobi. Iz Sanjine perspektive izgleda kao da imitiraju putovanje, ili letenje, ili plivanje u noćnom moru. Iako ne veruje da je ona ta koja zna tajnu o nedostatku ljudskih perverzija, Sanja pamti lekciju o krugovima na peskovitoj obali. U paučinastoj sobi samo jednom se putuje. Čemu onda trud? A čemu odgovori kada nema pitanja? Misterija ne postoji da bi bila rešena. „Naše nije da stanemo i razmišljamo; naše je samo da plivamo i tonemo…“. Obećala je sebi i deci da će pokušati da održi status quo što bolje bude mogla – bez velikih promena, nogu pred nogu, i tako dalje i tome slično – a onda će videti šta će videti. Možda je to ono u šta upravo gleda. Jer one žene iz sobnog akvarijuma – njene žene! – ne gube vreme ma koliko delovale pogubljeno, poput izgubljenih tragača…
Vesna (otvara fioke i vadi ih iz vitrine prosipajući njihov sadržaj po podu): Gde je foto-album moje dece?
Mirjana (puzi ispod stola): Gde mi je pljoska?
Jelena (zagleda iza kauča): Gde je tatin mobilni?
Cica (krišom otvara komodu, pronalazi crnu maramu i ponovo njome pokriva ogledalo): Gde mi je uput za bolnicu?
Lidija (čuči u ćošku i gleda izmedju svojih kolena): Je l’ neko video policijske lisice, kožni bič i crne PVC gaće?
Mirjana (tetura se unaokolo, dobacujući Lidiji): Da ih nisi zamenila sa mojim kožnim hulahopkama?
Lidija (ustaje i pogledom šara po sobi, ne gledajući u Mirjanu): Šta će mi tvoje kožne hulahopke? Da vežbam menopauzu?
Jelena (vileni nespretno i uspaničeno, kao dete koje uči igru „žmurke“): Da nije neko pozajmio moju turpiju za nokte sa sedefastom drškom? To mi je poklon od Muje i ne bi valjalo da primeti da ga nema.
Mirjana (zavrće ivice tepiha i njuška ispod): Da nije Muja kupio i moj dezodorans? Onaj „Nivein“ u stiku. Jebi ga, i njega je neko pozajmio, u kompletu. O, zar je moguće da ću ostati bez svog mirisa.
Jelena: Ne brini se. Tvoja koža ima pamtljiv miris.
Lidija (prstima prolazi kroz Vesninu kosu): Tek sad vidim da mi je nestalo moje rotirajuće ogledalo. Bože, izgubiću svoj ODRAZ.
Vesna (otrže se od Lidijinog pretresanja i zabulji se u nju poput hipnotizera): Gde ti je muž?
Lidija (uzvraća strelovitim pogledom koji više probada nego što opija): A gde je tebi podznak?
Cica (grebe panično po podu): Gde mi je pletivo?
Mirjana (dotumara do nje, nakon što dobrano povuče iz flaše): Igle su ti na vrh glave. Al’ ne vidim klupko. Mora da se odmotalo.
Jelena (vrisne, dodirujući se po prsima): Gde mi je crni flor?
Lidija: Pitaj mamu. Ona jedina zna gde krije sanitarni komplet.
Vesna (otvara gornje pregrade na ormanu i podiže ćebad, opipavajući šta se nalazi ispod njih): Ništa ja ne krijem. Vi od mene krijete. I to poslednji boks „ronhila“.
Mirjana (sa torbom medju stopalima, širom otvorenom, u koju je smestila obe ruke): To si onako usput ispušila. Nego zašto u mojoj torbi nema kreme za piling. (Zbunjeno, oblizujući usne koje bi očigledno da se nanovo ovlaže žestokim napitkom.) A neseser mi je tu, ne razumem.
Lidija: To je zato jer ti lice ne trpi piling. A kremu si utopila za koji litar alkoholnog losiona za posle brijanja.
Cica (pomalo izbezumljenim glasom, nastavljajući da grebe po podu): Vama je do šale a meni je nestala „Pavlovićeva mast“. A Mihajlo mi ima ojed.
Kada napokon oseti da je hvata amfetaminska apstinencija, Sanja odlučuje da prekine ovu predstavu u kojoj su stvarni ljudi toliko stvarni da počinju previše ozbiljno da glume – i tako postaju sami sebi doživotna publika…
Sanja (rasterećeno se nakašljava): Znači tako? E pa, ajde da čujem kome sam pozajmila dildo? Neka mi ga odmah vrati. Nije navikao da se duže odvaja od mene.
Lidija: Šta, još je mali? Stavi mu brnjicu kad ga šetaš. I nemoj da ga tražiš tamo gde mu nije mesto.
Sanja ne stiže da opiše karakteristike svog dildoa, niti da izrazi sumnju ko bi mogao da bude tako nezajažljiva i neodgovorna ličnost koja pozajmljuje takvu dragocenu stvar, pa zaboravlja da je izvadi iz sebe i vrati dobrotvoru i vlasniku – jer u tom trenutku se, usred kakofoničnih zvukova sobne potere koja ne prestaje, iz Lidijine lelujave torbice začuje izobličena melodija.
Lidija (vadi mobilni, nameštajući ispeglane, sveže išatirane šiške): Opet ovaj plavi vibrira. Bolje da sam s vibratorom dete pravila. (Javlja se ne skrivajući odjebavajuću mrzovolju.) Slušam… Koja bre alimentacija? Otkad ja sa tobom imam takvu zajebanciju? Ko si ti da mi plaćaš alimentaciju? Mani me s vašim krvavim parama… Dobro, nisu krvave nego su crvene, jebala vas petokraka… Ej, daj te pare za izgradnju „Sigurne kuće“, ko zna koju nosiš na duši. I tvoj tata je dosta ulagao u izgradnju Hrama, pa se onaj glavni arhitekta morao da baci s vrha kupole… Slušaj, dovoljno sam bila fina prema tebi, pa ne želim da se sećam kako si ti bio fin prema meni… Je l’ me i sad snimaš i prisluškuješ?… Kako zašto pitam? Pa, jesi bušio fotelju i gurao vodootporni diktafon da bi snimao moje razgovore s prijateljicama dok si ti na poslu? A bubice mi krišom stavljao po džepovima… Morala sam bateriju od telefona da vadim… Bolesniku, ti bi detetu čip ugradio iako znaš da nije tvoje… Ma, prema kome, bre, da budem fina? Prema tebi? Branio si mi da mažem nokte u crno jer to navodno samo kurve rade, a na kraju sam zatekla droplju s prljavim tabanim u našem krevetu. Gospodja mama me je ubedjivala da vam je došla rodjaka na konak… Kako da ne, nesporazum, naravno da je sve to bio veliki nesporazum… Nisam smela na trening da idem, mada moram stalno da vežbam duh i telo. I zato sam od štitne žlezde obolela, pa sam celu trudnoću lokala „propirtiuracil“… More, marš u pičku materinu… Ne, nemam ništa protiv tvoje mame. To je figurativno rečeno. Ti ne znaš za takvo izražavanje… Opet ti kažem da nemam ništa protiv tvoje mame, jebala te majka da te jebe. Imam samo prašak za buve protiv svih vas. Ćao. (Dok isključuje telefon, osvrće se oko sebe začuvši nešto neobično – ispražnjenu tišinu.) Gde ste svi nestali?
Za trenutak ukočeno gleda preda se, kao opčinjena. Onda naglo otrgne pogled i, uz laki drhtaj, iscedi jedan od svojih nadmoćno putenih osmeha. Taj osmeh je potrajao taman toliko da se priseti da je upravo ona bila ta ostvarena osoba koja otvoreno i rasterećeno uživa u životu i veruje da život uživa u njoj. Suviše zgodna i poželjna da bi bežala u gordost – odlučuje da ostane u sobi. Da iskoristi priliku da obavi bdenje. Uz lagano zatamnjenje…
LIDIJA ĆIRIĆ, REKVIJEM ZA JEDAN DAN
