Последњих дана таблоиди под контролом власти осванули су са насловима „Тајна Сентина два телефона“, „Мали Сента сарађивао са Шарићем“, „Потпуковник полиције спречио хапшење Шарића“…
И док нормалан човек замишља тог Сенту ухапшеног, балавог и уплаканог у некој полицијској станици, са лисицама на рукама, он, ено га, води акцију хапшења у Одељењу за борбу против наркотика, где је, узгред, и начелник.
Да, баш тако. У тренутку док се његова слика и пуно име и презиме развлаче по свим прорежимским медијима, заједно са оптужбама да је помагао, ако не највећем, а онда најпознатијем нарко босу у региону, Слободан Миленковић обавља функцију начелника једног од најважнијих Одељења у МУП-у. Има пиштољ за појасом и службену легитимацију.
Чекај, бре, ко је овде луд?
Што се тиче ове ситуације, нико није луд. Неко је зао, неко похлепан, а неко глуп. А сви остали смо погнули главе.
Зато што је пред нама распињање једног од нас, и не дижемо ни поглед, ни глас. Плашимо се да бисмо ми могли бити следећи. Тако изгледа животарење у држави којом влада нарка картел.
Он је имао храбрости да иде до краја, довољно свестан са ким улази у сукоб, а ми сада ћутимо, или тихо гунђамо, да не чује зло.
Зашто полицајац који је открио плантажу марихуане на „Јовањици“ није ухапшен у претходне две и по године, колико и траје његов прогон, ако је већ радио то што се тврди?
Можда баш зато што смисао целе ове операције (да, операције) није чишћење полиције од „трулих јабука“, већ уклањање брљотина неке од бројних напредњачких будала која је смислила генијалан план да попуни „црне фондове“.
Тешко да се човек не запита „па је л’ стварно могуће да европска држава у 21. веку одлучи да организовано производи дрогу!?!? Да ли су они стварно мислили да у то уведу стотинак људи и да то нико неће провалити. Откуд им уопште таква идеја?“.
Једноставно, да су се напредњаци на почетку своје политичке владавине удружили са научницима из Винче, ми бисмо данас имали бар три нуклеарне електране. Али они су се удружили са нарко картелима, и ето нама „Јовањице“.
Верује ли ико да је „Јовањица“ једини пројекат такве врсте? Или би ближе било памети да је она само врх леденог брега?
Но, да се сумње не би како потврдиле као чињенице, Сента мора да се „сломи“, и то тако што би му се јасно показало како могу да му раде шта хоће и докле хоће, а да за то време нико неће ни писнути.
Циљ је, очигледно, да га сместе у малу столицу на окретање у студију „Објектив телевизије“, оне телевизије чији је власник више кафа попио са Вељом Невољом него са својом женом, а прекопута би седео Магични Ђука и пропитивао би га како су он и Небојша Стефановић убацили компромитујући садржај у Колувијин телефон.
Циљ је и све то урадити пре него сто се полицајац Миленковић појави у судници као сведок у случају „Јовањица“.
Страшно и за помислити!
Сента не сме пасти! Никако.
То је тест за целу нашу нацију.
Ово је, заправо, питање хоћемо ли децу и унуке одгајати у држави или у нарко картелу?
Неће доћи коњица да нас спаси. Наши страни партнери се неће мешати. Сада гледају да ли смо заслужили да се са нама разговара као са одраслим и одговорним људима. Док год ћутимо то нисмо.
Нема више времена за премишљање.
Излазили смо на улице због продуженог „ковид часа“. Блокирали смо мостове због рудника литијума. А сада, кад нарко мафија прерушена у државно руководство мрцвари поштеног полицајца да би нас убедила да нисмо видели оно што смо сви видели, сви гледамо у врхове ципела.
Да бисмо успели да се одбранимо од оних који су нам отели државу, морамо сада победити наше страхове – страх за егзистенцију, страх за живот, страх за ближње…
На једном светогорском манастиру пише „ко умре пре него што умре, неће умрети ни када умре“.
Мирослав Алексић
потпредседник Народне странке
