Дошло је време да будеш нешто ако прихватиш да будеш ништа. Ова наизглед филозофска, а заправо сурово реалистична реченица, постала је савршена дијагноза за парадокс савремене српске политике.
Она описује систем у којем се лични интегритет, стручност и стварна сврха жртвују зарад голе функције, привида моћи и места у хијерархији. Нигде се ова истина не осликава тако јасно као у хроничном стању врха власти у градској општини Гроцка.
Хроника сукоба који не престаје
За грађане Гроцке, политичка сцена већ годинама изгледа као позорница на којој се одвија само једна представа – борба за превласт унутар локалног СНС-а, чији су главни актери актуелни председник општине др Саша Чапрић и његов заменик и в.д. председник ОО СНС Гроцка, Александар Рајковић. Њихов сукоб није тајна; он је, заправо, постао једина константа локалне политике.
Јавност памти како је све почело и како се развијало. Од почетних неслагања, сукоб је еволуирао у отворену борбу за контролу над Општинским одбором, јавним предузећима и сваким педљом институционалног утицаја. Низале су се оптужбе, а афере су коришћене као оружје у међусобним обрачунима, док је портал „Жиг инфо“ о свему детаљно извештавао, подсећајући грађане на позадину сваког новог политичког потреса.
Све то време, централа владајуће странке је углавном ћутке посматрала, пуштајући сукоб да тиња и повремено интервенишући тек толико да се одржи крхка равнотежа страха, али никада суштински не решавајући проблем. Тиме је послата јасна порука: није важно ко је у праву и ко ради у интересу грађана, већ ко ће показати већи степен лојалности врху.
Најновији симптом: Болесничка соба као врхунац апсурда
И таман када се учини да је све виђено, локална политичка борба у Гроцкој проналази гориво у бизарној епизоди са националне сцене. Појавила се фотографија која не приказује локалне актере, већ председника Србије Александра Вучића у посети једном од својих најближих сарадника, министру Дарку Глишићу, у болничкој постељи. Међутим, у контексту немилосрдне борбе за превласт у Гроцкој, где је блискост са врхом странке најважнија политичка валута, ова слика је престала да буде само вест. Она је постала симбол и потенцијално оружје у локалном наративу. Цинична реакција јавности, савршено сажета у коментару једног корисника Твитера – „Какви фолиранти и преваранти, одакле му коса кад му је отварана лобања?“ – није упућена само конкретном чину, већ целој култури политичког маркетинга.
То је врхунски пример тезе са почетка: спремност да се прихвати улога реквизита у туђој представи („бити ништа“) како би се остало у игри за позицију и моћ („бити нешто“).
Цена политичког преживљавања и заборављени грађани
Сага о сукобу у Гроцкој, са најновијом епизодом из болнице, није само локална политичка сапуница. Она је огледало система у којем је једина мера вредности безусловна лојалност вођи и опстанак на функцији по сваку цену.
Зато се поставља кључно питање: док се локални лидери баве искључиво собом, међусобним борбама и доказивањем верности Београду, ко се бави реалним проблемима грађана Гроцке? Ко решава инфраструктурне, комуналне и социјалне проблеме?
Одговор је, нажалост, поражавајући. Последице овакве политике су дубока апатија грађана, потпуно неповерење у институције и општина која стагнира. Јер када политичари прихвате да буду „ништа“ да би добили функцију, и грађани и заједница на крају не добију – ништа.
За Жиг инфо:
Жељко Маторчевић
Насловна: Илустрација – Жиг инфо/ вештачка интелигенција
