По Предлогу закона о изменама и допунама Закона о комуналним делатностима, који је недавно усвојила Влада Србије, предвиђа се могућност да локална комунална предузећа у власништву локалних самоуправа уђу у јавно-приватна партнерства са страним и домаћим приватним партнерима, због тешкоћа локалних самоуправа да обезбеди одговарајући комуналну инфраструктуру и немогућности стабилног финансирања комуналних делатности.
По предлогу закона, јединице локалне самоуправе, у циљу подизања квалитета комуналних услуга, могу својим одлукама пренети овлашћења за обављање комуналних делатности или за управљање комуналном инфраструктуром на Републику Србију, а влада би након тога вршила избор „националног управљача“ за обављање комуналних делатности и управљање комуналном инфраструктуром у складу са Законом о јавно-приватном партнерству.
У комуналне делатности спадају снабдевање водом за пиће, пречишћавање и одвођење атмосферских и отпадних вода, производња, дистрибуција и снабдевање топлотном енергијом, управљање комуналним отпадом, градски и приградски превоз путника…
Јавно-приватно партнерство је облик сарадње између јавног и приватног сектора са циљем да се осигура финансирање, изградња, обнова, управљање и одржавање неке инфраструктуре или пружање услуга.
Приватни партнер, логично, тежи максимизирању профита у циљу враћања уложеног новца, па се поставља питање да ли ће модел јавно-приватног партнерства у који би ушла комунална предузећа за последицу имати раст цена комуналних услуга на терет грађана, отпуштање запослених у комуналним предузећима или конверзију уложеног у власништво приватног партнера у комуналним предузећима, што би значило приватизацију “на мала врата”? Или све троје?
