Већ више од два месеца, у срцу Београда, стоје шатори у Пионирском парку, а простор испред Дома Народне скупштине заузели су бели – попут оних Аге, Хасан-аге. Томе је додата и прикладна количина пољских WЦ-а, па цела та контрапција има и прикладан мирис. Поштен свет може само да гледа, да кука и да се крсти – то „Ћациленд“ померити неће.
Камп у Пионирском парку и испред Скупштине – или логор, ако вам је тако лепше – ту је да остане. Он је ту из ината, и свима је већ јасно, да се не лажемо, да га је баш из ината ту поставио Вучић. Он га ту и негује и растераће га баш кад он буде хтео.
Поставио га је ту у сред града да константно, сваки дан и по цео дан, блокира саобраћај и нормално кретање кроз један од најпопуларнијих београдских паркова и прометну улицу. Зачињен је и са два туцета тои-тои тоалета, који су ту да засладе живот ономе који се у центру града обрео на путу за посао. Школе и факултети су углавном блокирани, па ваљда тамо, хвала богу, нико више не иде.
Порука тога је јасна: „Док ви (студенти у блокади и они који их подржавају) блокирате образовне институције, ја ћу овде да смрдим и блокирам град до миле воље.“
Танте за кукурику, рекао би народ, али није то исто. Ова једномесечна блокада испред Скупштине је морално проблематична из више разлога:
Као прво, људи нису тамо из убеђења, већ за дневницу, што је и доказао колега са Н1 Младен Саватовић. Даље, ова блокада се противи сасвим легитимној грађанској непослушности и људима који настоје да већ једном стану на пут корупцији у овој земљи, и који траже одговорност за смрт 16 људи у Новом Саду.
Такође, легитимност захтева ових „студента који желе да уче“ је, најблаже речено, упитна – пре свега јер немају праве студенте. То је пуно потплаћених пензионера, осиромашених кладионичара и полусвршених средњошколаца. Па како онда неко захтева да му се обезбеди да учи ако има животну позадину апсолутног неучења?
Рекао би сада неко: „Како ти знаш да тамо нема студената и да ти људи никад нису учили у животу?“ Па, прошетај, пријатељу, мало кроз „Ћациленд“, пробај да попричаш са тим људима – и ако те не отера полиција или те не „набоде“ неки нервозни кампер, ако имаш имало свести, биће ти јасно шта се тамо дешава.
Мисаоног експеримента ради, да кажемо да тамо заиста има много студената који желе да уче, и да их има више од ових блокадера – па нек онда лепо оду на пленуме својих факултета и изгласају прекид блокаде. Толико је просто.
Али оно што је са људске стране најгоре у целој причи јесте то што су људи почели да тај простор испред Скупштине гледају као какав зоолошки врт.
Упознат сам с причом једног дечака из дијаспоре који је при својој посети Србији тражио од свог београдског другара да га води да види „Ћациленд“ – као да је то неки национални парк.
Још су горе оне ситуације када пијана омладина, враћајући се из изласка, дође испред Скупштине да тражи слободу кретања и да пита полицију: „Кога ви чувате?“ Па ту увек дође до мањих или већих сукоба са ништа мање трезним камперима.
foto FoNet/Instagram @buducnostsrbijeav
Жељко Бошњаковић Данас
