Народни посланик и потпредседник Србија центра проф. др Слободан Цвејић истакао је да у Србији постоји готово 800.000 особа са инвалидитетом, али да оне нису довољно видљиве односно присутне у друштвеном животу.
„Делимично је то због тога што особе са неким врстама инвалидитета желе да живе као да немају проблем, али већи проблем је у нама који немамо инвалидитет, који смо већина у друштву. Нисмо као друштво отворили могућност да они буду видљиви, а недостатак разумевања гура особе са инвалидитетом у затворене кругове. Важан фактор дискриминације лежи у генералној политици власти. Ако имамо политику која ствара поделе и раздор, солидарност не може бити приоритет“, рекао је Цвејић на панел дискусији Достојанство за све: Права пацијената на дијализи између дана особа са инвалидитетом и дана људских права.
„Мора читава развојна политика да се мења, а онда да видимо у свакој области појединачно ко треба да понесе терет одговорности у складу са оним овлашћенима која су му пренета. Тренутно је превише на леђима самих пацијената и њихових породица. Србији је неопходан социјално – укључујући модел развоја, а не овакав неолиберални у којем се на појединца сваљује скоро сва одговорност за сопствени живот, а не отвара му се довољно шанси“, додао је Цвејић.
Он је истакао да у Скупштини Србије нема особа са инвалидитетом, како међу народним посланицима тако и међу запосленима.
“Невероватно је да у парламенту нема ниједне особе са инвалидитетом, нарочито ако узмемо у обзир да се учесталост инвалидитета повећава са годинама. Већина посланика има преко 30 година, а ипак нико од њих не долази из ове заједнице. То је одраз нашег приступа и третмана особа са инвалидитетом”.
Цвејић се осврнуо и на пацијенте са невидљивим инвалидитетом рекавши да „концепт невидиљивости може да буде феноменолошки јер неко може да живи с неким обликом инвалидитета а да се то не види. Пацијетни настоје да се то не види што дуже и то може да представља психолошко оптерећење за саму ту особу. Други разлог почива у нашим главама, и то великим делом оних који немају никакав инвалидитет јер у оваквом темпу и начину живота нисмо спремни да застанемо како би нас сустигли и они који су спорији из објективних разлога. Зато је потребно да се што више подигне свест о особама са инвалидитетом и да пронађемо системска решења за њихово активно укључивање у заједницу“.
Према његовим речима, ,неодрживе развојне политике, које нису стављале у центар човека, су довеле до тога да данас имамо натпросечно стару нацију са скраћеним трајањем живота и са великим процентом различитих обољења.
„Ми имамо предност да смо у Европи, близу извора различитих технологија које помажу и олакшавају живот онима који се суочавају са одређеним проблемима. Питање је да ли имамо довољно средстава да набављамо технологије које земље које су економски знатно напредније обезбеде и имају могућност да пруже услугу пацијентима. Код нас се новац баца на неке друге ствари које су непотребне попут националног стадиона. Само део тих средстава да се потроши на решавање системских проблема помогло би да ствари унапредимо“, закључио је проф. др Цвејић
