Дочекасмо још један годишњи извештај Европске комисије (ЕК) о напретку Србије у усклађивању са вредностима и стандардима Европске уније. Ако кратко сумирамо, најновији извештај констатује да Србија стагнира у процесу усклађивања. У овој тужној причи о лошем ђаку који цело лето проводи на допунској настави и троши муком стечени новац својх родитеља на приватне часове хоћу посебно да истакнем део који се налази под насловом „Социјална политика и запошљавање“ (поглавље 19).
Ово поглавље је обично на маргини интересовања, погрдно називано „социјала“ и третирано као нужно зло у либерално-економским развојним политикама. А заправо, ово је једно од поглавља, уз безбедност (живота, граница, хране, итд.), здраво еколошко окружење, енергетску стабилност и образовање, које најбоље осликава колико једна власт стварно брине о поправљању квалитета живота својих грађана. Другим речима, колико се постигнути економски и инфраструктурни резултати ослањају на и преливају у оно што „живот значи“. Још једноставније: колико раст доноси развоја.
Пођимо од запошљавања. Власт се хвали никад бољим цифрама о високој запослености и ниској незапослености, док опозиција, с правом, указује да су многи послови прекарни (лоши услови, ниске плате), а радна места ризична. Шта може да се учини поводом овога? Извештај констатује да је инспектора рада премало и да им закон не даје довољно овлашћења да би били ефективни у свом послу. Стога, ако извештај у следећем пасусу констатује смањење броја ПРИЈАВЉЕНИХ повреда на раду имамо разлога да верујемо да је стварни број значајно потцењен, јер нема довољно инспектора да то открију. Ни социјални дијалог (запослени – послодавци – држава) нема капацитет да поправи квалитет радних услова запослених у Србији, јер је, како се каже у извештају, „слаб“. Исход преговора између запослених у школама и државе, као послодавца, најсвежији је доказ за то – наши просветни радници су остали потцењени и још презрени и вређани од стране политичара из владајуће гарнитуре. Када је у питању подршка новом запошљавању, ту се сваке године изнова потврђује да је удео буџета за активне мере запошљавања срамотно мали, као и да Национална служба за запошљавање има премало службеника за позиције саветника у својој организационој структури, па се незапослени ваљда сами оснажују у тражењу посла, читајући некакве брошуре и памфлете.
Што се тиче социјалног укључивања и социјалне заштите, у Србији је удео људи који су у ризику од сиромаштва или социјалне укључености за трећину већи од просека у ЕУ, а буџетски део за социјалну заштиту се из године у годину смањује. Неке друштвене групе (Роми, деца, стари на селу) остају посебно рањиве чекајући неке прецизније циљане мере заштите. А њих нема, између осталог, због продуженог одлагања усвајања новог Закона о социјалној заштити и Стратегије социјалне заштите, као и због хронично малог броја запослених у систему социјалне заштите.
Ето, тако изгледа развој у економском тигру који квантно скаче у будућност. Док он скаче, велики број грађана испада из седла. Годишњи извештаји ЕК углавном мере, приказују и пореде капацитете институција Републике Србије да убразају реформе у различитим областима важним за квалитет живота грађана Србије, од владавине права и привредног окружења, до образовања, здравства и еколошког окружења. Али, сваки приказани резултат није само слика капацитета, него и одмеравање воље власти, централне и локалне, да стварно реформише, а не само да глуми и тапка у месту. Када ово имамо на уму, за последњи извештај можемо рећи да је разочаравајући за грађане (вероватно не и за Европску унију која је од нас одавно дигла руке) и да још једном показује да је за владајући режим, а чини се и за ЕК читав предприступни процес само једна политичко-административна игра. Прваци СНС-а и СПС-а воље (неизмерне) имају само за пуњење својих џепова. Зато су за њих, као што је показала дискусија на седници посвећеној ребалансу буџета, кључни „развојни“ пројекти ЕXПО 2027 и национални стадион, због којих ћемо се енормно задужити, а због начина задуживања и склапања уговора нећемо моћи да пратимо где одлази тај новац из зајмова које ће отплаћивати и наша деца. Прави развој, тј. више рођених беба, мање одливених мозгова, квалитетније лечење, стимулативније образовање, очувана природа, чекаће боље дане и неку бољу власт.
