„Потпуно су неосновани наводи представника актуелне власти да су, тобоже, ’они бивши’ дали Рио Тинту било какве законске гаранције. Једина преостала регулаторна неизвесност за Рио Тинто произлази из Закона о процени утицаја на животну средину, који су донели управо ’они бивши’ још 2004. године“, навео је Доклестић у ауторском тексту објављеном у листу „Данас“.
„Овај закон актуелна власт још није стигла да измени, иако је то било најављивано више пута“, додао је Доклестић.
Доклестић је навео да би у случају спора пред међународном арбитражом биле веома значајне одредбе релевантних закона о томе да ли су Рио Тинту и од када била гарантована експлоатациона права у Србији по основу одобрених геолошких истраживања.
„До последњих законских решења то није био случај. Сада све зависи од одобрења студије о процени утицаја на животну средину за пројекат ’Јадар’“, додао је Доклестић.
Доклестић је подсетио да је Рио Тинто почео истражне радове почетком двехиљадитих година када је на снази био Закон о рударству из 1995. године, по којем носиоцу истражног права, односно имаоцу одобрења за геолошко истраживање, није било гарантовано да ће по спроведеном геолошком истраживању добити и одобрење за експлоатацију.
„Давање одобрења за експлоатацију је било вишеструко условљено дискреционим актима државних органа, укључујући и сагласност министарства надлежног за послове заштите животне средине. Исто решење је задржано и у Закону о рударству и геолошким истраживањима који је донет 2011. године“, навео је Доклестић.
Тим законом, како је додао, било је прописано да се „носиоцу истражног права може (али не мора), дати експлоатационо право и то уз услов претходног прибављања сагласности министарства заштите животне средине.
„Дакле, према тим законским решењима, држава је имала право да, по окончаном процесу геолошког истраживања, дискреционо одлучи да ли ће или неће одобрити експлоатацију одређених минералних резерви узимајући у обзир све аспекте те одлуке, укључујући, наравно и питање заштите животне средине“, навео је Доклестић.
Доклестић је додао да су све рударске компаније које су у то време одлучиле да спроводе геолошка истраживања у Србији, укључујући и Рио Тинто, тога биле свесне и прихватиле су да раде у Србији под тим условом, иако „због тога нису били срећне“.
„Правна ситуација се драстично мења 2015. године када је донет нови Закон о рударству и геолошким истраживањима, који је након тога неколико пута мењан, а последњи пут у априлу 2021. године“, објаснио је Доклестић.
„Овим законом је уведено неколико суштински битних новина. Експлоатација литијума је предвиђена као делатност од ’стратешког значаја’ за Србију, те је дозвољена могућност експропријације непокретности у корист приватног привредног субјекта који је носилац истраживања или експлоатације ове минералне сировине. До тада то није било могуће“, додао је Доклестић.
Доклестић је навео да је новим законом укинуто дискреционо право државе да одлучи да ли ће или неће одобрити експлоатацију неке минералне сировине, већ је носиоцима истражног права „гарантовано да ће по окончању геолошког истраживања добити експлоатационо право ако то желе“.
„За добијање експлоатационог права се више не захтева ни сагласност министарства заштите животне средине, већ се уместо тога само тражи ’акт којим се прописује обим и садржај студије о процени утицаја на животну средину’“, додао је Доклестић.
„Коначно, изричито је прописано да носилац одобрења за експлоатационо поље и/или експлоатацију има право да добије одобрење за изградњу рударских објеката и/или извођења рударских радова у складу са овим законом“, закључио је Доклестић.
