У јавности генерално доминирају дезинформације, злонамерне информације и језик мржње. Медији обликују садржај обично у складу са политичким ставовима које промовишу, а мање воде рачуна о јавном интересу. У Србији доминирају штампани и електронски медији који не оклевају да објаве очигледну неистину. Представници власти екстензивно шире лажне вести да би себе представили у бољем светлу. Лажне вести су им најважнији алат за придобијање гласача.
Овако изгледа део описа информационог система у Србији који је објавио Ајрекс (ИРЕX), америчка невладина организација која се бави проблемима у медијима неразвијених демократија. Србија је у Барометру који је назван „Вајб“ оцењена као земља са „слабим информационим системом“, што означава земљу у којој су квалитетне информације доступне само за мали број тема или су географски ограничене. Такође, то је земља у којој циркулише значајна количина дезинформација и језик мржње. У таквој земљи већина људи не препознаје и не одбацује дезинформације.
Барометар је први такве врсте и на известан начин наставак је годишњег истраживања „Одрживости медија“ који је Ајрекс објављивао од 2001. до 2019, уз подршку УСАИД-а. Ово истраживање је такође рађено уз подршку УСАИД-а. Промена истраживања била је, кажу аутори, условљена великим променама у сфери информисања, у начину на који се информације обликују, шире и употребљавају, а посебно због развоја дигиталних медија и друштвених мрежа.
Нови систем оцењивања назван је „Вајб“ са очигледним циљем да ухвати веома комплексну медијску сферу у којој су, како кажу сами истраживачи Ајрекса, људи истовремено и произвођачи и преносиоци и конзументи, али и учесници информација које обликују њихову околину и живот.
Испитивано је стање у 13 земаља Југоисточне Европе и Евроазије, а Србија је сврстана у исту групу са Русијом, Грузијом, Босном и Херцеговином, Белорусијом и Азербејџаном. Гори од Србије је једино Азербејџан, а Србија има исти број поена (15) као и Белорусија.
У групу земаља са „стабилним информационим системом“ сврстани су Косово, Јерменија, Молдавија, Албанија, Украјина, Северна Македонија и Црна Гора. Занимљиво је да Косово има највише поена (24).
Неке наизглед високе оцене које су добили Азербејџан, Русија и Белорусија, Ајрекс је објаснио тиме да у тим државама грађани, посебно интелектуалци, имају приступ медијима који се налазе ван граница државе и ван домашаја ауторитарних власти.
За државе које су сврстане у групу „Стабилних информационих систем“ каже се да су квалитетне информације доступне и да постоји независна уређивачка политика у медијима, заснована на чињеницама, а информације се не објављују да би нашкодиле некоме. Већина људи има право, средства и капацитет да приступи широком кругу информација. Већина препознаје и одбацује дезинформације.
Оцене су у истраживању даване на основу четири главна критеријума: квалитет информација, разноврсност канала кроз које се примају информације, конзумирање информација и трансформативно деловање.
Кад је у питању квалитет информација, Србија је друга по реду најлошије оцењена земља, иза Азербејџана, са 13 поена. Следе БиХ и Русија са 17 поена, Грузија и Белорусија са 18, Северна Македонија и Црна Гора са 19, а Молдавија и Украјина имају по 20 поена. У напреднијој групи кад је у питању ова категорија налазе се Јерменија (21), Албанија и Косово (по 22).
РАНГИРАЊЕ НА ОСНОВУ ОПШТЕ ОЦЕНЕ
Земље „Слабог информационог система“:
– Азербејџан 11
– Србија, Русија и Белорусија по 15
– Босна и Херцеговина 18, Грузија 19
Земље „Стабилног информационог система“:
– Црна Гора и Северна Македонија по 21
– Албанија и Украјина по 22
– Јерменија и Молдавија по 23
– Косово 24 поена
Разноврсност канала
За групу у којој је Србија каже се да је ограничено право на информације или је неадекватан приступ каналима на којима има квалитетних информација. Многи од канала нису уређивачки независни.
Србија је овде четврта најлошије рангирана земља, са 17 поена. Гори је Азербејџан (9), који је једини сврстан у групу „Неуспешан информациони систем“, као и Белорусија (13) и Русија (16). Боље су БиХ (18) и Грузија (19).
У колони означеној као „Стабилан информациони систем“ су Албанија, Молдавија и Црна Гора са по 24 поена, Северна Македонија (25), а следе Украјина (26), Косово (27) и Јерменија (28).
Конзумирање информација и ангажман
Овде је посматрана слобода изражавања, медијска и информациона писменост, дигитална приватност, релевантност информација за кориснике и поверење јавности у медије.
Група у коју је Србија сврстана описана је као група земаља у којима је релативно мали број људи способан да користи заштиту приватности и инструменте безбедности. Релативно мали број људи поступа на основу информација које су им доступне.
У односу на разумевање информација, односно њихово конзумирање и ангажман, Србија је међу „Слабим информационим системима“, у друштву Белорусије и Русије са по 14 бодова. Најгори је поново Азербејџан (11), који и у овој категорији спада у „Неуспешне информационе системе“.
У групу „Слабих информационих система“ спадају БиХ (18), Грузија, Црна Гора и Северна Македонија (19) и Албанија (20).
У групу „Стабилних информационих система“ рангиране су Јерменија и Украјина са по 21 бодом, те Косово и Молдавија са по 23 бода.
Трансформативно деловање
Посматрано је како се користе доступне информације, и то у власти подједнако као и у приватном и цивилном сектору.
Група у којој је Србија описана је као систем у коме информације не прелазе идеолошке границе. Влада само повремено користи квалитетне информације да доноси одлуке, и то у сваком случају није норма.
У категорији „Трансформативно деловање“ Србија је, са 13 поена, најгора после Азербејџана (12). Белорусија и Русија су нешто боље (по 15 поена), БиХ (18), те Грузија и Украјина (по 20).
У „Стабилне информационе системе“ у овој категорији рангирани су: Црна Гора и Северна Македонија (по 21), Албанија (22), Јерменија (23), Молдавија (24) и Косово (25).
ПРЕПОРУКЕ ЗА СВИХ 13 ДРЖАВА
Подршка организацијама које се баве провером истинитости чињеница (фацт-цхецкинг);
Побољшање медијске писмености у школама и међу одраслима;
Унапређење напора да се осигура транспарентност власништва у медијима;
Оснаживање напора да се побољша садржај;
Помоћ медијима да развију моделе алтернативних извора прихода.
Препоруке за Србију
Подржати отварање више портала који ће се бавити провером истинитости (фацт-цхецкинг), посебно на локалу и у регионима.
Увести програме медијске писмености који би побољшали тематску разноврсност садржаја. Увести посебне програме медијске писмености који би били усмерени ка маргинализованим групама и старијој популацији.
Случај Србије – анализа
Протекла турбулентна година изнедрила је две нове појаве: некритичко извештавање о кандидатима током предизборне кампање и просто преношење, односно трансмисију, званичних информација из власти током ванредног стања. Штампа је прекршила Етички кодекс новинара, према подацима Савета за штампу, у чак 3.643 текстова. Догодила се експлозија лажних вести и екстензивни напори владајуће странке и председника да онемогуће сваку критику у медијима. По први пут, у последње две године, ухапшено је неколико новинара, забележено је 189 напада на новинаре, 32 физичка напада и 14 напада на њихову имовину. Главни проблем у Србији јесте нефункционалан правни систем, што утиче и на медије.
Огроман је број регистрованих медија (више од 2.500) и они би могли да пруже инфраструктуру за информисање високог квалитета. Међутим, оштра подела у медијима, која је производ поларизованог друштва, доводи до ниског квалитета информација.
Барометар је медије у Србији поделио у две групе: на оне који производе квалитетне информације у складу са професионалним стандардима и на много бројнију и већу групу медија који производе обиље садржаја на неетичан и неодговоран начин. Ова већа група не поштује чињенице и не извештава истинито о политичким догађајима. Према истраживању Центра за стратешку политику, сваки шести наслов у дневним новинама била је лажна вест.
Нема довољно људи у медијима који би могли да произведу квалитетан садржај.
Нема довољно високообучених медијских професионалаца који би произвели квалитетан и разноврстан садржај. Ниво разноврсности тема у српским медијима је недовољан, а ниво представљања различитих вредности и идеја је чак и гори.
КАКО ЈЕ РАЂЕН БАРОМЕТАР
Циљ Барометра био је да опише комплетан информациони систем земаља које су обухваћене истраживањем. Рађен је тако што су у свакој земљи експерти из медија, невладиног сектора, професионалних асоцијација, истраживача рејтинга и академских институција учествовали у панел дискусији.
Могли су бити укључени и уредници, репортери, менаџери или власници медија, специјалисти за оглашавање и маркетинг, адвокати, професори или наставници, истраживачи из области људских права.
Пре панел дискусије сваки од учесника попуњавао је упитник састављен од 20 индикатора (по пет за сваку од области која је оцењивана) који приказују најважније елементе које је „Вајб“ истраживао. Сваки панел имао је до 15 учесника и модератора који је експерт из области медија.
Модератор је био задужен за то да панелисти буду репрезентативни чланови друштва из разних типова медија, различитих географских подручја, као и да одражавају полну, етничку и верску различитост.
У упитнику су тражени докази за сваки индикатор.
Извештавање о локалним темама је недовољно. Недостаје образовање уредничког кадра. Уредници у таблоидима не поштују професионалне и етичке стандарде јер се такво понашање не кажњава.
Медији обликују садржај обично у складу са политичким ставовима којима су наклоњени, а мање водећи рачуна о јавном интересу. У Србији доминирају штампани и електронски медији који не оклевају да објаве очигледну неистину.
Примећено је погоршање у односу на претходне године, а панелисти су посебно истакли да представници власти екстензивно шире лажне вести да би себе представили у бољем светлу. Лажне вести су им најважнији алат за придобијање гласача. Нема професионалних последица за ширење лажних вести.
Највише дезинформација шире таблоиди и друштвене мреже. Не постоје ефективне санкције за непрофесионалан рад које би могле да зауставе овакву праксу. Званичници не оклевају да на прес конференцијама лажу и значајно доприносе ширењу лажних вести. Лажне вести и, још више, полуистине које су долазиле из власти биле су евидентне током пандемије.
Намера да нанесе штету често је једини мотив председника, премијерке и посланика. Њихов је циљ да своје политичке противнике представе као издајнике, стране шпијуне, крадљивце и лажове, и то се увек ради посредством доминантних медија који су под контролом власти. Језик мржње доминира, а регулаторна тела за електронске медије не реагују на њега, као ни на злонамерне информације. Савет за штампу није довољно снажан да заустави раст ове појаве.
Језик мржње и неистина су пре стандард него изузетак у таблоидима и таблоидним телевизијама и усмерени су против политичких противника, јавних личности и критичких медија.
Недостатак одговарајућих санкција, у ствари, охрабрује даље непрофесионално и често нецивилизовано понашање.
Веома мали број медија у Србији поштује принципе инклузије и различитости, док се у таблоидима углавном преносе само ставови православне цркве. Маргиналне групе су слабо присутне у медијима.
Једнакост полова је такође проблем у медијима у Србији иако је Влада Србије укључила једнакост полова у Медијску стратегију. Барометар истиче да су жене заступљене на репортерским пословима, док готово да их нема на уредничким и директорским позицијама.
Нема довољно материјалних ресурса у земљи да би 2.500 регистрованих медија могло да ради нормално. Од 224 телевизије, свега неколико може да обезбеди несметан рад и продукцију пристојног садржаја. За бројност медија одговоран је и недостатак регулативе на медијском тржишту. Локални медији су у најгорем положају. Буџет за рекламе смањен је у односу на 2019. годину.
Државни фондови су креирали неправедне услове, а тржиште адвертајзинга је веома политизовано јер главни оглашивачи прате смену на власти и према томе креирају своје стратегије где пласирају рекламе.
Главна препрека за проток информација је угроженост новинара, напади на њих, а истакнута је чињеница да је четворо новинара ухапшено током 2020, а више од 100 шиканирано и вређано.
Жене се на друштвеним мрежама суочавају са бројним увредама и претњама.
Неколико власничких монопола у штампаним и онлајн медијима, те кабловским медијима доприносе ниској разноврсности информација.
У Барометру се посебно описује случај хапшења новинарке Нове С Ане Лалић због текста о недостатку заштитне опреме у Клиничком центру Војводине. Њен случај је узет и као илустрација за непоштовање принципа да су новинарски извори заштићени јер су јој приликом хапшења одузета два телефона да би се утврдило ко су јој извори.
Нема званичне цензуре, али је аутоцензура веома присутна, нарочито код новинара и уредника који раде у медијима под контролом власти и који објављују информације у складу са тим шта власти од њих очекују.
Доступност интернета је такође слаба и, према подацима РАТЕЛ-а, свега 65 одсто домаћинстава у Србији има неометан приступ тој мрежи. Проценат се повећава захваљујући мобилним телефонима. Кабловски оператери су подељени тако да корисници једног или другог немају могућност да виде све доступне програме и кабловске телевизије. Пример је информативни програм ТВ Н1, који се сматра најпрофесионалнијим програмом у Србији, а није доступан код свих кабловских оператера.
ПАНЕЛИСТИ ИЗ СРБИЈЕ
Гордана Бјелетић, главна уредница Јужних вести, Весна Радојевић, уредница портала Раскринкавање и КРИК-а, Милица Шарић, главна уредница ЦИНС-а, Сњежана Миливојевић, професорка Медијског права и Политике медија на Факултету политичких наука, Миливоје Михајловић, помоћник генералног директора РТС-а, Синиша Исаков, професор Технологије медија на Академији уметности у Новом Саду, Стефан Јањић, главни уредник Факе Неwс Трагача, Миша Тадић, власник, менаџер и главни уредник Радија БООМ93 из Пожаревца, Бојан Цвејић, извршни директор и главни уредник интернет портала и подкаста Данаса, Мијат Лакићевић, инфлуенсер и новинар, Недим Сејдиновић, колумниста, инфлуенсер и главни уредник недељника Аутономија из Новог Сада, Слободан Кремењак, адвокат. Горан Цетинић, независни медијски консултант, био је модератор.
Власти користе своје појављивање у јавности и прес конференције да би ширили непоуздане или нетачне информације. Портпароли веома ретко успевају да изграде позитивну репутацију међу новинарима.
Законска регулатива за медије је у складу са европским стандардима, али се неконсеквентно и селективно спроводи.
Активност регулаторних тела је пристрасна, реагују споро или уопште не реагују када се појаве аномалије у медијском простору.
Истакнута је генерално слаба образовна структура становништва, као и да само неке школе имају адекватне образовне програме за медијску писменост. „Уместо да људима обезбеди алат да анализирају и оцењују информације, власти траже од грађана да верују да су доносиоци одлука непогрешиви.“
Заштита приватних података се не поштује довољно. Иако су усвојени закони који то омогућавају, њихова примена је слаба. Многа судска и регулаторна тела не познају законе довољно, тако да некад штите податке који би морали бити доступни јавности.
У Србији се не дискутује о реалним проблемима, нема дијалога између политичких странака, па се чак и најбаналније ствари уопште не разматрају. Постоји јасна подељеност између ставова за власт и против власти и то води ка конфузији у јавном мњењу и генералној поларизацији становништва.
Портали који се баве провером тачности информација нису довољно видљиви, тако да лажне вести имају знатно већи домет него процена њихове тачности. Грађани спремно верују чланцима и публикацијама које доносе провладини медији и исказују недостатак медијске писмености.
Занимљиво је да је од примера лажних вести у „Вајбу“ издвојена „вест“ Информера да ће Џо Бајден укинути Републику Српску ако дође на власт, као и „вест“ руског владиног медија Спутњик из октобра 2020: „Амерички научници промовишу концепт једења људског меса“.
Новинари и невладине организације имају слободу говора, али је много више прорежимских медија који крше то њихово право. Конфузија у медијској сфери се систематично креира, првенствено помоћу дезинформација и свесног обмањивања. Слобода говора је угрожена на готово свим нивоима.
Пошто нема дијалога неистомишљеника у јавности, он се преселио на друштвене мреже, али на њима доминирају партијски организовани активисти који вређају у коментарима. Платформе за дебату ретко служе за јачање плурализма идеја и мишљења. Званичници одбијају да се појаве у критичким медијима, а опозициони политичари се ретко појављују у провладиним медијима.
У јавности генерално доминирају дезинформације, злонамерне информације и језик мржње.
Мали број грађана конзумира информације из више извора, поготово ако су они идеолошки супротни. Током пандемије постало је видљиво да људи чак и не трагају за тачним информацијама.
Мејнстрим медији могу да понуде квалитетне информације, али се труде да провоцирају емоције уз помоћ дезинформација. Веза између политичара и грађана је веома слаба и у суштини једносмерна. Политичари „разговарају“ са грађанинима само током предизборне кампање. Организације невладиног сектора су слабе и само се спорадично баве информацијама за које су грађани заинтересовани и које су важне за њих. Углавном су видљиве само на интернету и друштвеним мрежама.
Организују се прес конференције, али се углавном користе као платформа да диктирају теме и да се изводе напади путем наручених питања владиним званичницима. Медији често добијају некомпетентне и манипулативне одговоре на своја питања, а ретко се догађа да званичници одговарају на питања професионалних медија. Прес конференције се арбитрарно организују, без јасне најаве шта би на њима од информација новинари могли добити. Често се новинарима забрањује да поставе питања.
Влада не консултује експерте или грађане, већ само оне који су спремни да потврде донете одлуке.
Истраживачки медији који представе своје налазе који су другачији од интереса власти и локалних политичара не само да нису добродошли већ се проглашавају непријатељима.
Као по правилу, власти не обраћају пажњу на оптужбе изнете у истраживачким медијима кад је у питању корупција или системско кршење људских права, као што не чине значајније напоре да промене такву праксу. Најчешће на такве налазе реагују оптужбама да су злонамерне или проопозиционе. То показује да постоји притисак медија и НВО на власт, али то не даје резултате, иако постоје независне институције и закони.
КРИТЕРИЈУМИ
Квалитет информација: Да ли су доступне квалитетне информације на различите теме; да ли су засноване на чињеницама, да ли је присутан минималан број дезинформација; да нису усмерене на то да нанесу штету; да је садржај разноврстан и инклузиван; да ли има довољно ресурса за продукцију садржаја.
Разноврсност канала: Да људи имају право да стварају, деле и користе информације; да становништво има адекватан приступ каналима којима се деле информације; да ли су прикладни канали за информације из власти; да има различитих канала којима информације могу да се размењују; канали су независни.
Коришћење информација и ангажман: Да ли људи безбедно могу да користе интернет; да ли имају потребну медијску писменост; да ли им информације које су им доступне омогућавају да буду продуктивни; да ли произвођачи вести прате потребе своје публике; да ли медији друштвених и мањинских заједница пружају информације за друштвену ангажованост.
Трансформативно деловање: Да ли производња информација и канали којима се дистрибуирају омогућавају да се информације шире преко идеолошких подела; да ли појединци користе квалитетне информације да би обликовали своје понашање; да ли невладин сектор користи квалитетне информације да би побољшао друштво; да ли власт користи квалитетне информације при доношењу одлука; да ли информације подстичу добро управљање и демократска права.
Тамара Спаић Цензоловка
