Годинама слушамо причу како је општина Инђија најбоље место за породицу. То је наравно далеко од истине. Међу оним породицама које су по обичају на маргинама су породице где су родитељи самохрани. Њихови издаци за децу, облачење, храну, школску опрему су исти и код породица где имамо два члана који раде. Тај недостатак средстава би требало да се реши законски кроз добијање алиментације од другог бившег супружника. Та средства често касне и по обичају су постала предмет спорова и суђења. Многи самохрани родитељи на ту врсту примања обично су и заборавили јер није редовна и довољна.
На општинском нивоу самохрани родитељи немају никакву помоћ од општине изузев социјалне помоћи, која је мала и недовољна. Општине би морале да већу бригу поведу баш о породицама где је родитељ самохран и да где има проблема са наплатом алиментације изнађу начине како да се помогне тим породицама.
Самохрани родитељи немају право на повраћај пдв за опрему за бебе, ако су којим случајем незапослени не могу да се запосле зато што нису поуздани јер им често због детета треба боловање па се послодавци слабије одлучују да запосле самохраног родитеља, немогу да раде трећу смену. Они су често дискриминисани због своје животне околности а општина, држава би требала да повећа напоре да деца у тим породицама не трпе недостатке због животних околности својих родитеља. Можда би неко из друштвених делатности, који воде бригу о породицама у општини Инђија могао да да одговор:,,Шта ће конкретно општина Инђија учинити да побољша квалитет живота самохраних породица,,!?
