Вучићева власт почива на клијентелизму, нерешавању проблема Косова и процени западне дипломатије да је управо Вучић решење. Истовремено, слика Србије на Западу по шаблону деведесетих често остаје мрачна и искривљена, преноси Дојче веле писање швајцарских медија.
Дневни лист из Цириха Ноје Цирхер цајтунг доноси текст под насловом „Србија мора да оконча своју двоструку игру“, а потписује га новинар Андреас Ернст. У уводу се оцењује да Србија, као најважнија земља Западног Балкана, мора да преузме своју одговорност за стабилност региона, те да Европска унија у супротном мора повући консеквенце.
Аутор потом, преноси ДW, пише: „Србија, вечни реметилачки фактор, помоћник Русије који се нуди Кремљу као капија за продор у Европу. Србија која се наоружава за рат да би Косово ’вратила кући’. Србија која сања сан о ’српском свету’ који обједињава све Србе и зато је спремна да прихвати разарање суседних земаља. Слика коју велики број Европских земаља има о највећој западнобалканској земљи јесте мрачна. И искривљена. Али, извитоперена слика се лако прихвата, јер одговара шаблону из деведесетих.“
„То је било време“, подсећа аутор, „када је Милошевић покушао да од мале југословенске империје силом искује велику Србију. Познато је да није успео. Али, данас су времена другачија: Србија је окружена чланицама НАТО и Европске уније. У Босни и Херцеговини и на Косову су стациониране трупе тог војног савеза, а још много важније је то да је Србија кандидат за чланство у Европској унији, макар и преко воље.“
„Конфронтација Западне Европе и Русије напослетку је довела до тога да ЕУ поново размишља геополитички и жели да се прошири на исток. То ограничава спољнополитички маневарски простор досадашњих кандидата“, оцењује се у тексту. „Додуше, ЕУ је далеко од тога да буде блок, али она врши значајан притисак на чланице и кандидате да се фронтално сврстају против руског напада на Украјину.“
Оно што се у региону највише разликује од деведесетих – искуство крвавог распада је Србима као и другим народима региона одузело сваку жељу за ратним авантурама. Па ипак је Србија проблем – не само за регион, већ и за ЕУ“, пише швајцарски лист.
Србија по Орбановој мери
Аутор потом анализира проблем. Према њему, Србија се у последњих десет година претворила у илибералну демократију којом доминира аутократски председник. Потом указује на реваншистички тон који је преовладао у земљи и који онемогућава нормализацију односа са Косовом, као и добре односе са комшијама. Аутор текста ка главни генератор тих проблема идентификује модел политичке владавине. Према њему, после кратког демократског пробоја, односно после смрти Зорана Ђинђића, уследио је низ медиокритета на власти – а онда је на власт дошао Александар Вучић.
„Он је техничар моћи првог ранга, који је занат испекао под Милошевићем као министар информисања“, пише Ноје цирхер цајтунг. У тексту се наводи да је његова владавина најкасније од 2017. неприкосновена, пошто је постао шеф државе. „Отада он циљано преуређује државу по мађарском узору. То је београдска варијанта илибералне демократије, а то значи: слаба подела власти, јака извршна власт, уподобљени медији. То је добрим делом обављено.“
Клијентелизам као први стуб власти
„Централно место ипак има клијентелистички систем владајуће партије, који сеже дубоко у друштво и већини становништва даје осећај да некако профитира од владавине Александра Вучића“, пише швајцарски лист. У томе му, наводи се, помаже солидан привредни раст, заснован на страним инвестицијама, које рачунају на стабилност система.
Али, „клијентелизам је само један стуб легитимности Вучићевог система. Други је проблем Косова.“
Проблем Косова као други стуб власти
„Већина Срба се није помирила са губитком Косова, али истовремено зна да то подручје неће моћи да врате. Та неуротична растрзаност отвара простор за квазиполитику властодржаца. Проблем се пропагандистички експлоатише, али се не решава. Вучић годинама профитира од тога. Код куће он у драматичним наступима обећава да никада неће пустити Косово низ воду. Истовремено, хладнокрвно западним посредницима прави уступке, који заправо имају за последицу фактичко признавање нове државе. Те уступке испуњава или не, зависно од тренутних интереса“, пише Ноје Цирхер цајтунг.
„Та двострука игра му је с годинама постала друга природа. Он тиме добија на времену. При том га нико не подржава више од косовског премијера Аљбина Куртија. Он посматра ’своје’ косовске Србе примарно као ризик за безбедност и као пету колону Београда. Стога одбија да им да колективну самоуправу и покушава да их стави под контролу. Београдска медијска пропаганда то захвално прихвата ширећи стравичне приче о ’погромима’ и ’етничком чишћењу’. А ко ће донети спас? Само Вучић.“
Западна дипломатија као трећи стуб власти
Трећи стуб је, према аутору текста, дипломатија Брисела и Вашингтона која сматра да ће преко Вучића коначно решити проблем Косова. Упркос критици опозиције, вашингтонске и бриселске дипломате би радије да испослују неки договор с доминантном фигуром, него да скрштених руку чекају док она не оде са власти. А Вучићу је, указује аутор, јасно да би уступци угрозили његову позицију, па радије држи проблем Косова отвореним.
Напослетку, у тексту се предлаже да се Вучић стави пред избор – да спроведе Охридски споразум или да се одрекне приступа европским фондовима. „А ако се Србија и даље буде дестабилизујуће мешала у косовске прилике, требало би преиспитати укидање приступа шенгенском безвизном простору за грађане Србије.“
Аутор Андреас Ернст напомиње да би иста правила морала да важе и за Приштину, и њено одбијање да десет година после потписивања Бриселског споразума уведе делимичну аутономију за општине са српском већином.
На крају се наводи и предуслов за стварно приближавање Србије Европској унији: „Претпоставка за то је да Вучићев систем буде разграђен. Пре свега, поново мора да се успостави слобода медија, како би се опет могла артикулисати аутентична српска јавност“. Закључак гласи: „Србија мора да одлучи. Да би то могла да уради, алтернативе би морале јасно да јој се предоче.“
„Брутално, варварски, анимално“
Католичка информативна агенција (КНА) доноси анализу оружаног сукоба код манастира Бањска и његових последица. Румунски професор Раду Преда са Универзитета Бабес Бољај, као саговорник у тексту, назвао је идентитетну борбу албанске већине и српске мањине на Косову „бруталном, варварском, анималном“.
Агенција цитира професора: „За косовске Србе нема више уточишта. Они се буквално и симболички укопавају у верски идентитет православне цркве.“ Преда додаје да многи Срби виде цркву као „последњу тврђаву идентитета који државно више није заступљен“.
Румунски професор закључује да је то сведочанство о очајном учинку политике: „Ако је црква за неке последње уточиште, то је фијаско политике, катастрофално сведочанство. На обе стране требало би да постоји јача и зрелија политика, а то једнозначно није случај ни у Србији, ни на Косову.“
Foto REUTERS/Zorana Jevtic
