– Тито је уједно био и стаљиниста, али и комуниста који је у државу којом је владао хтео да уведе неке елементе либерализма, па и демократизације. Био је заговорник централизма, али и децентрализације. Напослетку, био је и својеврсни плејбој – пише у биографији
У највећој Титовој биографији написаној у Хрватској, прати се необичан Титов животни пут, али и постављају одређена питања, на која и сами тешко можемо да пронађемо одговоре. Кроз ову Титову биографију преламају се сва битна питања историје југословенских народа, као и историја Југославије од тридесетих година 20. века па до његове смрти, али и након ње.
– И они који га воле и хвале, и они који га мрзе и куде, и они који сматрају да је за много тога заслушан, као и они који му много тога замерају, сви они се слажу око једне чињенице – Тито је био велика личност свога времена, и обележио је не само Југословенску, већ и светску историју. Вероватно најпознатији Титов биограф Владимир Дедијер, који је прву верзију Титове биографије објавио већ 1953. године, као и његови савременици, док су писали о Титу нису имали пред собом искуство пропасти три најважније компоненте целокупне Титове политике – изградити социјализам, одржати Југославију, оснажити несврстаност. Зато се поставља питање данас о Титу, 2015. године – какав је наш данашњи однос према његову делу, кад су три главне компоненте тог дела пропале?
Титов пут је био веома прогресиван, али истовремено пун успона и падова, до коначног освајања врха власти.
-На почетку, од босоногог дечака из сиромашног загорског села, али и пропалог основца, загребачког калфа, гастарбајтер у Чешкој, Немачкој и Аустрији, подофицир и сибирски заробљеник, периферни саборац Октобарске револуције и скромни функционер минијатурне илегалне странке, одједном израста у највећег герилског војсковођу Другог светског рата, у храброг државника који одолева бруталним притисцима моћног тиранина Стаљин. Израстао је у зачетника и предводника међународног политичког покрета који окупља више од сто држава, у политичара који предводи малу и периферну државу, али себе и њу често доводи у средиште светских збивања. Упркос свему овоме Тито се ипак није дуго одржао у легенди, већ се веома брзо мртав вратио на политичку сцену земаља којима је 35 година управљао. Почело је преиспитивање његовог политичког наслеђа – наводи се у биографији.
Четири ратне године најважније су у формирању Титове политичке каријере и његове личности, јер се у том кратком раздобљу (у једном животу од 88 година то је раздобље заиста кратко) догодила та изванредна метаморфоза која је коминтерновског илегалца претворила у особу свјетског значења – наводи се у биографији – и изградила Тита као личност, а његове ставове и акције у механизам који је у апсолутном смислу следећих деценија одређивао колективне и појединачне судбине двадесетак милијона становника земље којој је био на челу. У Титовом животу било је и много других важних момената, али ни један није био толико судбоносан као те четири године Другог светског рата.
Британски историчар српског порекла Стеван Павловић, оцењује Титову историјску улогу као “поновно уједињење Југославије након хаотичног лома у Другом светском рату, као и увођење новог и релативно либералног комунизма”.
За још једног врсног познаваоца новије историје са наших простора, Аустријанца Карла Касера, Тито је био покретач устанка против фашистичких окупатора који је након разлаза са СССР-ом “повео земљу у независтан социјалистички развој и омогућио грађанима да слободно путују у иностранство”.
На успесима и неуспесима Тито је брзо учио и стварао нову стратегију. С војском коју је привремено морао да повуче из Србије и Црне Горе формирао је елитне покретне бригаде и у комбинацији с постојећим територијалним одредима остварио сјајну сарадњу герилског и офанзивног ратовања. Брзом и изненадном концентрацијом покретних снага освајао је градове, територијалним одредима одржавао је ослобођена подручја, настојећи да избегне фронтални рат. Из голоруке војске од лета 1941. до почетка 1943. године, с оружјем одузетим од непријатеља, под Титовим вођством израсла је добро наоружана војска од близу 150.000 војника, чврсто организованих у више од 30 бригада, 11 дивизија и стотинак теренских јединица, герилских чета, позадинских јединица и стража.
У широј светској јавности доминира перцепција о Титу као најуспешнијем герилском вођи антифашистичког отпора у окупираној Европи за време Другог светског рата. Притом, Титу се често додаје још један епитет – првог дисидента из послератног комунистичког блока, човека који је први пробио “гвоздену завесу” и једини који је подједнако успешно водио борбу против Хитлера и Стаљина. Али, такође се сматра да је Тито користио своје успехе и за увођење једнопартијске диктатуре.
Још је трајао рат, а КПЈ и Тито већ су показивали и своје друго лице: тежњу за једнопартијском диктатуром. Победнички менталитет још је увиек доминирао: ако смо голоруки знали подићи устанак и победити, ништа сад није лакше него управљати државом. Пожурили су се да у послератној изградњи стаљинизма буду на првоме месту. У повременим нападима параноје Стаљин није могао поднети Титову популарност у земљама источнога блока, а још мање његову амбицију да шири свој утјцај, па можда и власт, на суседне земље. Стаљин је мислио да ће Тита укротити ситним интригама, а затим и агресивним писмима. Наишао је на тврд орах. За разлику од Стаљинових марионета у источном блоку, Тито није дошао на власт на бајонетима Црвене армије, него претежно властитим снагама. Успешно се супротставио Стаљину и то му је вратило барем део нарушених симпатија у земљи и отворило многа врата у свету. Славу герилског првоборца против Хитлера надоградио је славом првоборца против Стаљина. То је тема која ће трајно доминирати у целовитим судовима о Јосипу Брозу Титу: редак политичар и државник који се успешно супротставио и Хитлеру и Стаљину.
Као што хагиографска литература једнострано хвали Тита и прећуткује мрачније стране његове каријере, тако га је ревизионистичка литература, углавном са простора бивше Југославије, једнострано оптужује за све невоље и злочине: у хрватској јавности створено је уверење да је Тито директно одговоран за Блајбург и Крижни пут па је стога и злочинац. Осим тога, сматра се да је социјалистичка Југославија била тамница хрватског народа у којој су, првенствено захваљујући Титу, главну реч водили Срби. У делу српске публицистике и јавности такође се створило мишљење да је Тито злочинац али са сасвим другачијим аргументима.
Код већине становништва бивше Југославије победа Титових партизана дочекана је као ослобођење од рата и од ратних невоља. Међутим, за неке крајеве и породице та победа се звала “пад”. С бујањем национализама у ратним сукобима деведесетих, однос према Титу постао је симбол опречних друштвених вредности на простору целе бивше Југославије и предмет врло актуелних идеолошко-политичких подела и полемика: “Реци ми шта мислиш о Титу, па ћу ти рећи ко си и шта си!”
Тито је уједно био и стаљиниста, али и комуниста који је у државу којом је владао хтео да уведе неке елементе либерализма, па и демократизације. Био је заговорник централизма, али и децентрализације. Напослетку, био је и својеврсни плејбој. Уз све то треба додати оно што се не може оспорити, а све ређе се спомиње – Тито је био храбар човек.
