На данашњи дан пре 23 године у центру Београда одржане су најмасовније демонстрације у Србији од 1990. године, којима је 5. октобра 2000. године окончана владавина Слободана Милошевића.
Петооктобарским демонстрацијама претходили су савезни и локални избори 24. септембра, који су одржани у атмосфери страха. Упркос томе одзив бирача премашио је сва очекивања, а председнички кандидат Демократске опозиције Србије (ДОС) Војислав Коштуница победио је Слободана Милошевића.
Ипак, Савезна изборна комисија објавила је да Коштуница није добио неопходних педесет одсто гласова да би победио у првом кругу избора, па је дошло до вишедневних демонстрација широм Србије.
На позив чланица ДОС, грађани су 5. октобра дошли у Београд из целе Србије у колонама аутомобила, аутобуса и камиона, пробијајући полицијске блокаде. Плато испред тадашње Савезне скупштине и све околне улице већ у преподневним сатима били су потпуно испуњени.
Полиција је употребила сузавац покушавајући да спречи демонстранте да уђу у здање савезног парламента, које је касније демолирано и делимично запаљено, као и зграда Радио-телевизије Србије у Таковској улици. Полиција је убрзо престала да пружа отпор и углавном се придружила грађанима.
У вечерњим сатима 5. октобра окупљене грађане је са балкона градске скупштине поздравио нови председник СРЈ Војислав Коштуница, а наредног дана Милошевић је признао изборни пораз.
Петооктобарске демонстрације довеле су затим до пада Милошевићеве власти и на републичком нивоу, па су Социјалистичка партија Србије, Српски покрет обнове и Демократска опозиција Србије 16. октобра потписали споразум којим је предвиђено колективно управљање владом до превремених парламентарних избора, који су одржани 23. децембра.
Политичари поражени Петог октобра поново воде Србију
Владу Србије која је „пала“ након Петог октобра предводио је социјалиста Мирко Марјановић, а у републичкој власти, први пут од 1990. године, учествовала је и Српска радикална странка.
Актуелни председник Србије Александар Вучић дочекао је 5. октобар 2000. године као министар за информације у такозваној Влади народног јединства.
“Пети октобар је датум чије би тековине Александар Вучић да присвоји, али је он тада ипак био с друге стране, што му свакако не иде у прилог“, описао је Вучићева осећања према Петом октобру професор Факултета политичких наука у Београду и народни посланик Ђорђе Павићевић.
Садашња гувернерка Народне банке Србије Јоргованка Табаковић била је у влади Мирка Марјановића министарка без портфеља, док је актуелна потпредседница Владе Србије и министарка културе Маја Гојковић у то време била потпредседница Савезне владе.
Део владајуће гарнитуре пре Петог октобра био је и први потпредседник владе Ивица Дачић, тада члан Извршног одбора СПС и савезни посланик.
Бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић умро је 2006. године у хашком затвору, где му је суђено по оптужници за ратне злочине, а његова супруга и бивша председница ЈУЛ Мирјана Марковић умрла је у егзилу у Русији.
Лидери Демократске опозиције Србије (ДОС)
Некадашњи председник СРЈ, премијер Србије и лидер Демократске странке Србије, Војислав Коштуница, повукао се из политике још 2014. године, а од тада се ретко појављује у јавности и не даје изјаве медијима.
Расим Љајић је у ДОС ушао као лидер Санџачке демократске партије, али је 2008. године основао Социјалдемократску партију Србије. Важи за најдуговечнијег министра у Србији јер је био у владама којима је управљао ДСС, ДС и СНС. Након формирања нове владе у октобру 2020. године повукао се из извршне власти, али се и даље налази на челу СДПС.
Велимир Илић је од 1997. године на челу Нове Србије коју је током петооктобарских промена водио са историчаром Миланом Ст. Протићем. Илићева најважнија задужења у различитим владама односила су се на инфраструктуру, капиталне инвестиције, грађевинарство и ванредне ситуације, а као коалиционе партнере бирао је Војислава Коштуницу, Вука Драшковића, па и Српску напредну странку (СНС). Опозиционом деловању вратио се 2017. године.
Драгољуб Мићуновић предводио је 2000. године Демократски центар, који се касније колективно учланио у Демократску странку, а он је постао председник Политичког савета те странке. Један од оснивача ДС и њен први председник неретко и у својој 94. години коментарише актуелне политичке и друштвене догађаје у Србији.
Небојша Човић је у ДОС ушао као лидер Демократске алтернативе коју је основао 1997. године, након што је напустио Милошевићев СПС. Био је потпредседник у првој демократској влади изабраној у јануару 2001. године.
И данас ради у Фабрици металних производа (ФМП), а од 2011. године је председник Кошаркашког клуба Црвена звезда. Званично није активан у политици, истиче да од 2008. године није члан ни СНС, нити било које друге странке.
Ненад Чанак је био председник Лиге социјалдемократа Војводине од њеног оснивања, а након 2000. године био је председник Скупштине Војводине. ЛСВ је до почетка 2023. године био коалициони партнер Српске напредне странке у градској власти Новог Сада, док је на покрајинском нивоу био у опозицији.
Чанак је у новембру 2022. одлучио да се на Конгресу не кандидује за председника партије коју је предводио пуне 32 године, али је речено да остаје у странци и да ће наставити да ради у областима политичког деловања ЛСВ у којима се процени да може дати највећи допринос.
Жарко Кораћ предводио је Социјалдемократску унију и био један од потпредседника у Ђинђићевој влади. Данас је некадашњи СДУ, на чијем је челу Кораћ био до 2014. године, преименован у Партију радикалне левице. Иако није политички активан, често коментарише догађаје у Србији и региону.
Миодраг Исаков био је на челу Реформиста Војводине, а након што је ДОС преузео власт био је потпредседник владе. Пензионерске дане проводи у Раковцу, надомак Новог Сада, где пише књиге, а последња коју је издао зове се „Пијани смо били бољи“.
Бивши лидер Нове демократије Душан Михајловић је био министар полиције у влади Зорана Ђинђића и Зорана Живковића, обављајући истовремено и дужност потпредседника владе, а 2004. се повукао и са места председника своје странке. Написао је две књиге, а често се може видети у природи на планини Повлен.
Драган Веселинов је био председник Народне сељачке странке, која је 1996. прерасла у Коалицију Војводина. У влади Зорана Ђинђића био је министар пољопривреде, а након саобраћајне несреће у којој је његов возач службеним колима усмртио Катарину Марић у центру Београда, Веселинов је под притиском јавности поднео оставку 1. јула 2003. године. Повукао се из политике, вратио на Факултет политичких наука, где је био редовни професор и одатле отишао у пензију, коју проводи у Панчеву.
Некадашњи председник Покрета за демократску Србију и бивши начелник Генералштаба ЈНА генерал Момчило Перишић, који је осуђен на четири године затвора због шпијунаже из 2002. године, од маја издржава казну у Забели.
Горан Свилановић је у време Петог октобра био председник Грађанског савеза Србије, а тренутно је на позицији регионалног менаџера за Србију, Босни и Херцеговину и Црну Гору у једној од водећих компанија за инжењеринг, развој и менаџмент у области консалтинга на Западном Балкану.
Драган Миловановић је 2000. године предводио Асоцијацију слободних и независних синдиката (АСНС), која је била део победничке коалиције. У Ђинђићевој влади био је министар за рад и запошљавање, а након политичког ангажмана наставио је да се бави синдикалним радом.
Преминули лидери странака чланица ДОС
Зоран Ђинђић, уз Коштуницу најистакнутији лидер Демократске опозиције Србије, убијен је као премијер Србије 12. марта 2003. године, у дворишту зграде Владе.
Некадашњи генерал Југословенске народне армије Вук Обрадовић предводио је Социјалдемократију, а у првој влади након Петог октобра обављао је функцију потпредседника. Владу је напустио након афере у којој је био оптужен за сексуално узнемиравање сараднице, а странка му се поделила на два крила. Преминуо је 2008. године.
Владан Батић, који је у Ђинђићевој влади био министар правде, до своје смрти 2010. године био је председник Демохришћанске странке Србије.
Јожеф Каса предводио је Савез војвођанских Мађара до 2010. године, а након тога се бавио новинарством као уредник „Суботичких новина“. Преминуо је 2016. године.
Бранислав Ковачевић био је лидер Коалиције за Шумадију и главни уредник портала Шумадијапрес, а преминуо је 2010. године.
Фото DJORDJE KOJADINOVIĆ/AFP
Никола Којић Н1
