Како јавља Франс Прес, она је у суботу поднела оставку, након навода Стефана Вебера, блогера познатог по откривању плагијата, да њена магистарска тезе из 2006. године садржи „плагијаризам, нетачне цитате и недостатак знања немачког језика“.
Курц је на Твитеру написао да је „поштовао“ њену одлуку да поднесе оставку, након што је скандал створио притисак на владу која се суочава са критикама због управљања другим таласом Ковид-19.
Christine Aschbacher hat als Arbeits- und Familienministerin gemeinsam mit den Mitarbeiterinnen und Mitarbeitern ihres Ministeriums in einer nie dagewesenen Krisensituation tagtäglich mit vollstem Einsatz gearbeitet.
— Sebastian Kurz (@sebastiankurz) January 9, 2021
И у Немачкој су двоје конзервативаца, Карл-Теодор Гутенберг и Анет Шаван, 2011. и 2013. године напустили министарства одбране и образовања због сличних скандала.
Код нас је на жалост ситуација потпуно другачија.
Када је професор Раша Карапанџа још 2014. године доказао да је докторат Синише Малог један од најгорих плагијата, са готово 40% плагираног садржаја, Синиши Малом није пало на памет да поднесе оставку на тадашњу функцију градоначелника Београда, а Вучић га је наградио унапређењем у министра финансија.
Синиша Мали је показао да нема ни трунку честитости и 2019. године, када је остао на функцији и након што је, после пет година мрцварења стручне јавности, Сенат Универзитета у Београду донео одлуку да поништи његов докторат.
Уместо да га одмах смени, Вучић га је и тада подржао изјавама да Мали може бити министар и са основном школом, грубо игноришући чињеницу да није проблем што Мали више нема докторат, већ што га је плагирао.
Што је најгоре, није Синиша Мали једини који је плагирао током свог образовања и задржао високу функцију. Небојши Стефановићу је прво оспорен докторат, а затим је утврђено и да је студирао на непостојећем факултету, док су оспорени и докторати Александра Шапића и Јоргованке Табаковић.
Да не спомињемо стотине „купљених“ диплома СНС функционера широм Србије.
Овако неодговорним понашањем држава шаље опасну поруку младима да за успех у Србији није битно образовање, већ само партијска припадност, да није битно поштење, већ само партијска лојалност.
Што би рекао професор Карапанџа: „Тиме показујемо као друштво како се односимо према знању, да ли ћемо га ценити или не, да ли ценимо образовање или не“.
Због таквог односа Вучићевог режима према знању и поштењу, Србија је постала европски рекордер по одливу младих, образованих људи, који би у свим нормалним земљама представљали окосницу будућности, а код нас очигледно представљају вишак и потенцијалну претњу.
