Може ли се опозиција договорити око евентуалног заједничког наступа на наредним изборима, постоји ли шанса да лидери „веслају заједно“, могу ли лева и десна политичка рука да се рукују – питања су на која опозициона Србија тражи одговоре.
Обједињавање опозиционих странака заокупља пажњу јавности још од прве године обновљеног вишестраначја у Србији, а портал Н1 доноси подсетник на најзначајније опозиционе коалиције од 1990. године до данас, уз осврт на околности у којима су настајале, као и на њихов састав и дужину трајања.
У првој деценији вишепартизма у Србији било је пет великих опозиционих коалиција, које су прављене у таласима, радикално су мењале састав и веома тешко су се одржавале.
Уједињена опозиција Србије (УОС)
Опозиција је већ крајем 1990. године увидела да се режиму Слободана Милошевића тешко може супротставити разједињено, па је прво опозиционо окупљање озваничено кроз формирање Уједињене опозиције Србије (УОС). Чинили су је Српски покрет обнове, Демократска странка, Савез реформских снага Југославије за Србију, Народна странка, Народна сељачка странка, Удружење за југословенску демократску иницијативу (УЈДИ), Нова демократија и Народна радикална странка.
У заједничком прогласу који је објављен након првог круга парламентарних избора 1990, чланице УОС позвале су бираче да у другом изборном кругу 23. децембра изађу на биралишта и гласају за кандидата опозиције „независно од његове страначке припадности“.
Демократски покрет Србије (ДЕПОС)
Из Уједињене опозиције Србије израста коалиција странака и независних интелектуалаца под називом Демократски покрет Србије (ДЕПОС), чије је формирање у јуну 1992. године иницирао Српски покрет обнове. Покрету су, између осталих, приступили Матија Бећковић, Борислав Михајловић Михиз, Младен Србиновић, Љубомир Симовић, Слободан Селенић…
Позив да се прикључи ДЕПОС-у није прихватила Демократска странка, из које се због тога издвојило национално оријентисано крило предвођено Војиславом Коштуницом. Већ следећег месеца та групација напушта ДС и оснива Демократску странку Србије, која постаје део ДЕПОС-а.
У јеку изборне кампање, децембра 1992. године ДЕПОС је окупљао 14 политичких странака, бројна удружења и многе ванстраначке личности, али су пред изборе 1993. године ДСС и Сељачка странка Србије иступили из ДЕПОС-а, док му је у исто време приступила нова странка – Грађански савез Србије, који је настао од Реформске странке и Републиканског клуба. Иако без две веће партије (ДС и ДСС), нови ДЕПОС је након избора 1993. постао друга групација по броју освојених мандата (45) у Скупштини Србије.
Коалиција Заједно
Трећа велика изборна коалиција српске опозиције настала је након двоипогодишњег затишја у којем није било ни избора ни масовнијих антирежимских протеста. У марту 1996. године СПО, ДС и ГСС почели су да промовишу идеју стварања коалиције Заједно, настојећи да за улазак у изборну коалицију приволе и Коштуничин ДСС.
Током целог лета трајали су жучни преговори око расподеле будућих мандата, да би коначно 29. септембра 1996. била формирана је Радничко-сељачка демократска коалиција Заједно, коју су чинили СПО, ДС, ГСС, ДСС и Асоцијација слободних и независних синдиката Србије. Њима се придружио и Демократски центар, који је по изласку из Демократске странке основао њен први председник Драгољуб Мићуновић.
Бивши гувернер Народне банке Југославије Драгослав Аврамовић, иако предложен за носиоца свих изборних листа, под притисцима је одустао од учешћа непосредно пред савезне изборе новембра 1996. године. Коалиција је на тим изборима наступила у пуном саставу, али није на локалним изборима, на које је ДСС изашао самостално.
У другом кругу локалних избора коалиција Заједно постигла је изборну победу у највећим градовима у Србији. Славље ипак није дуго трајало, јер је Милошевићев режим преко изборних комисија и судова оспорио резултате избора, поништавајући гласање на бројним бирачким местима. Изборна крађа извела је на улице десетине хиљада грађана широм Србије, убрзо је букнуо и Студентски протест.
Очекивало се да коалиција Заједно на крилима победе на локалним изборима и масовне подршке грађана исказане у вишемесечним демонстрацијама угрози Милошевићеву власт и на републичким парламентарним и председничким изборима. Међутим, јединство највећих опозиционих партија није било дугог даха, па је због лидерске суревњивости, изражених личних амбиција и прекршених ранијих договора почетком лета дошло до распада коалиције.
Социјалисти су могли да одахну, јер је опозиција поново била она стара – несложна и разједињена. На републичке изборе у септембру 1997. године СПО је изашао самостално, док су ДС, ГСС и ДСС те изборе бојкотовали.
Савез за промене (СЗП)
Странке које су 1997. године бојкотовале парламентарне и председничке изборе формирале су у јуну наредне године блок под називом Савез за промене, у којем су учешће узеле и новоосноване Социјалдемократија Вука Обрадовића и Демократска алтернатива Небојше Човића. Окосницу Савеза чинили су ДС и ГСС, а касније је СЗП обухватао више од тридесет странака и удружења грађана.
Изван коалиције која је окупила умереније опозиционе снаге остала је Демократска странка Србије, која је у остатку опозиције перцепирана као партија несклона савезништву.
Непосредно након завршетка НАТО бомбардовања, Савез за промене покренуо је кампању против Милошевићевог режима организујући најпре скуп у Чачку 29. јуна, а затим и у другим већим градовима у Србији. Најмасовнији протест одржан је у Београду у августу, на Преображење, а на њему је учествовао и Српски покрет обнове.
Демократска опозиција Србије (ДОС)
Како је расла репресија Милошевићевог режима, тако су се интензивирали напори за уједињење опозиције. На иницијативу Српског покрета обнове, 10. јануара 2000. године формирана је Демократска опозиција Србије (ДОС), коалиција коју је, уз СПО, чинило још 18 странака, покрета и удружења.
Савезни и локални избори били су расписани за 24. септембар, а након што је тада владајућа странка у Црној Гори, Демократска партија социјалиста, одлучила да не учествује на савезним изборима, исто је најавио и Српски покрет обнове. Остатак ДОС је након краћег премишљања донео одлуку да учествује на септембарским изборима, док се СПО касније ипак предомислио, али је на изборе изашао самостално.
Председнички кандидат ДОС Војислав Коштуница победио је Слободана Милошевића, који је пораз признао тек након протеста одржаног 5. октобра, када се у Београду окупило више стотина хиљада демонстраната из целе земље.
Демократска опозиција Србије је и на републичке изборе изашла у истом саставу – Демократска странка, Демократска странка Србије, Нова Србија, Демократска Алтернатива, Грађански савез Србије, Лига социјалдемократа Војводина, Социјалдемократска унија, Демохришћански савез Србије, Социјалдемократија, Покрет за демократску Србију, Савез војвођанских Мађара, Реформска демократска странка Војводине, Коалиција Војводина, Демократски центар, Нова демократија, Санџачка демократска партија, Лига за Шумадију, Српски покрет отпора – демократски покрет и Асоцијација слободних и независних синдиката.
Величина коалиције и број актера у њој узроковао је проблем у расподели власти и ресора, па су уследилли бројни сукоби и афере, који су напослетку довели до распада коалиције. Странке које су чиниле ДОС биле су у различитим варијантама на власти до 2012. године, док је Социјалистичка партија Србије најпре подржавала мањинску владу Војислава Коштунице, а од 2008. године СПС је био део владе коју је предводио ДС.
Покренимо Србију
На председничким и парламентарним изборима 2012. године тада опозициона Српска напредна странка, настала цепањем Српске радикалне странке, била је стожер коалиције коју су, уз СНС, чинили Нова Србија, Асоцијација малих и средњих предузећа и предузетника Србије, Коалиција удружења избеглица у Србији, Покрет „Снага Србије“, Покрет социјалиста, Бошњачка народна странка, Народна сељачка странка, Ромска партија, Демократска партија Македонаца, Покрет влашког уједињења, Покрет привредни препород Србије.
Коалиција окупљена око СНС освојила је 940.000 гласова, односно 73 посланичка мандата, а за председника Србије изабран је тадашњи лидер напредњака Томислав Николић. Нову владу формирали су СНС и СПС, заједно са још неколико мањих партија.
Период од 2012. године обележила је доминација Српске напредне странке, док опозиционе партије нису успевале да пронађу формулу за озбиљнији изборни резултат. Коалиције су углавном настајале пред изборе, окупљале су мањи број странака и биле су кратког рока.
Савез за Србију (СЗС)
Најбројнији блок опозиционих странака након доласка СНС на власт формиран је у септембру 2018. године, под називом Савез за Србију. На иницијативу бившег градоначелника Драгана Ђиласа, савез је формирало девет опозиционих партија и покрета – Народна странка, Демократска странка, Двери, Здрава Србија, Левица Србије, Заједно за Србију, Покрет за преокрет, Покрет Отаџбина и Удружени синдикати Србије Слога.
Савез за Србију је имао председништво у коме су се на месец дана ротирали представници свих оснивача, а одлуке су биле усвајане консензусом. Странке окупљене у Савезу за Србију одлучиле су да бојкотују парламентарне изборе 2020. године, наводећи да нису испуњени услови да избори буду организовани на демократски и фер начин. СЗС је практично распуштен у августу 2020. године, а већи део тог опозиционог савеза наставио је да делује кроз Удружену опозицију Србије (УОПС), која се почетком 2021. године поделила на два блока – један који је био окупљен око Странке слободе и правде (ССП), а други блок окупљен око Народне странке (НС).
Уједињени за победу Србије (УЗПС)
На општим изборима 2022. године главна опозициона политичка групација у Србији била је коалиција Уједињени за победу Србије, која је озваничена у фебруару 2022. године. Коалицију су предводили Странка слободе и правде (ССП), Народна странка (НС), Демократска странка (ДС) и Покрет слободних грађана (ПСГ), уз учешће још неколико мањих странака и покрета.
Њени представници Здравко Понош, Мариника Тепић и Владета Јанковић представљали су коалицију на изборима за председника државе, народне посланике и одборнике у Скупштини града Београда.
Национално демократска алтернатива (НАДА)
Национално-конзервативна политичка коалиција, коју предводе Нова Демократска странка Србије (Нови ДСС), Покрет обнове Краљевине Србије (ПОКС) и покрет Нема назад – иза је Србија (НН – ИЈС), настала је у јануару 2021. године као заједничка политичка платформа тадашње Демократске странке Србије и ПОКС. У мају исте године проширена је у политичку коалицију коју чини 30 мањих покрета, странака, удружења и група грађана.
Председнички кандидат коалиције НАДА на изборима 2022. године Милош Јовановић освојио је треће место са нешто више од 226.000 гласова, док је листа те коалиције на парламентарним изборима заузела четврто место, освојивши 15 посланичких мандата.
Коалиција Морамо
Зелено-леву предизборну коалицију Морамо формирали су у јануару 2022. године покрети Еколошки устанак, Не давимо Београд (НДБГ) и Отворена грађанска платформа Акција. Формирању коалиције претходило је оснивање блока под називом Акција који је предводио лидер странке Заједно за Србију Небојша Зеленовић, коме се придружио Еколошки устанак, на челу са Александром Јовановићем Ћутом.
Коалиција је на парламентарним изборима добила поверење 4,7 одсто бирача и успела је да прескочи изборни праг, док је њен председнички кандидат Биљана Стојковић освојила 3,3 одсто гласова. Покрет Не давимо Београд у међувремену је одлучио да и формално прерасте у зелено-леву политичку партију која ће деловати на националном нивоу, уз наставак сарадње са партнерима у оквиру коалиције Морамо.
naslovna foto Srpski pokret obnove
Никола Којић Н1
