Док власник Пинка тврди да је тим новцем обухваћено више од неколико месеци емитовања емисије, саговорници ЦИНС-а кажу да би то морало да се нађе на рачуну, као и да је та цена нереална.
ЦИНС открива и да је Пинк Информеру исте године опростио око 380 хиљада евра, кроз огромне попусте за оглашавање. Основаност ових послова Пореска управа није проверавала док је у исто време Пинку омогућавала репрограме пореских дугова.
Најављена као „емисија која ће вас оставити без утиска недеље”, Тешка реч је са емитовањем почела у новембру 2012. године, недељом вече, баш као Утисак недеље. Водитељ овог информативног ток-шоу програма био је Драган Вучићевић, власник данас најчитанијег провладиног таблоида Информер. Емисија је често, као и Информер, служила за ширење пропаганде власти и сукоб са онима који је критикују.
У првом тренутку, Тешка реч је ишла на каналу Пинк 2, који се емитује само преко кабловске телевизије, али се од септембра 2013. пребацује на Пинкову националну фреквенцију. Већ следеће године, према подацима до којих су дошли новинари Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС), Пинк је за израду ове емисије и огласе у периоду од јануара до маја Инсајдер тиму, издавачу Информера, исплатио нешто више од 95 милиона динара или око 820 хиљада евра.
Тако је почетком 2014. Информер Пинку издао два рачуна за услугу подршке и израду емисије до 31.1.2014. и огласе из јануара – укупно на износ од 49 милиона динара, односно око 422 хиљаде евра по тадашњем курсу. У марту те године Пинку је тражено 265.000 евра, а у мају око 133 хиљаде евра.
Ове податке ЦИНС је пронашао у записницима о пореским контролама Инсајдер тима. Међу приходима од закупа медијског простора описани су рачуни које је фирма издавала компанији Пинк интернатионал за „услугу подршке и израде емисије Тешка реч” и огласе за одређени месец.
Владимир Милић, заменик директора продукцијске куће Мрежа која производи најпознатији информативни ток-шоу у Србији, Утисак недеље, каже да су, уколико је новац био за Тешку реч, за наше прилике то „баснословне паре“. У Србији не постоји емисија која кошта колико је Информер наводно наплатио, сматра Милић.
Продукција емисије у којој водитељ прича са гостима није скупа, објашњава Милић, већ је реч о најјефтинијем телевизијском програму који постоји.
„Плаћа се име водитеља, а то је колико се договорите. (…) То је одличан договор за Вучићевића”, рекао је Милић за ЦИНС.
Поређења ради, према записнику о пореској контроли телевизије Б92 Утисак недеље је у априлу 2012. добио око 1,8 милиона динара. Милић је за ЦИНС потврдио да је то оквирна месечна цена по којој су емисију тад продавали. Када се подаци упореде може се закључити да је један месец емитовања Тешке речи коштао више од једне године Утиска недеље.
Са друге стране, власник Пинка Жељко Митровић каже да та цифра „није спектакуларна“.
„То је нама био супер јефтин пројекат. Он је био два пута јефитинији од Хит твита, без обзира што је наш пројекат”, рекао је Митровић.
Према записницима Пореске управе, пројекат је плаћен мало више од 95 милиона динара за израду емисије у периодима до 31. јануара, 31. марта и 31. маја 2014. године, као и на оглашавање тих месеци.
Ипак, Митровић је током разговора са новинарима ЦИНС-а више пута рекао да су се исплате односиле на дужи период:
„Ми смо спојили све то колико је радио у тих неколико месеци, ја мислим, тешко је да се сетим шта је било пре шест година. Мислим да смо тада договорили колико ће још емисија бити за ово што смо му каснили, а ово смо му мало платили унапред”.
Са овим објашњењем се не слаже Божо Драшковић, професор на Факултету за банкарство, осигурање и финансије и некадашњи члан Одбора Агенције за борбу против корупције. Он каже да на рачуну не може да стоји један датум, а да рачун заправо обухвата други временски период, те да сваки рачун мора да буде везан за уговор у ком је дефинисана услуга.
Како би сазнали кога и шта је тачно Пинк плаћао, новинари ЦИНС-а су анализирали и одјавне шпице Тешке речи из тог периода. Међутим, у њима се ниједном речју се не спомиње Информер, већ је као произвођач програма наведен Пинк.
Митровић то објашњава копродукцијом јер, поготово када плаћају аутора, немају обавезу да га потпишу, осим ако не инсистира. Додаје да је Информер урадио сав посао:
„Он (Вучићевић) је користио целу своју редакцију, они су спремали емисију, а не ми. Све су они спремали, ми смо само давали услуге студија”.
Са овом емисијом се не би ни стало, али „Вучко није могао више, уморио се и није више хтео да ради”, објашњава Митровић.
Драган Вучићевић није желео да разговора са новинарима ЦИНС-а.
Митровићеви попусти
У марту 2014. године су се одржавали парламентарни избори у Србији. Према извештају Регулаторног тела за електронске медије, у том периоду су емитоване четири предизборне Тешке речи, од којих је у две био Александар Вучић као носилац листе Српске напредне странке, а у једној, пред почетак изборне тишине, други представници ове странке. Ни у једној емисији гости нису били из тада највеће опозиционе Демократске странке.
ЦИНС је раније писао о фаворизовању Александра Вучића на националним фреквенцијама током предизборних кампања.
Исплате за Тешку реч нису једина подршка Пинка Информеру. Наиме, према подацима Пореске управе, издавач Информера је 31. јануара 2014, као и један дан након избора – 17. марта – требало да плати Пинку укупно 49,2 милиона динара или око 425 хиљада евра за оглашавање на тој телевизији. Међутим, Пинку је уплаћено 10 пута мање, односно око 42 хиљаде евра, јер је та компанија одобрила попуст од чак 90%.
Власник Пинка у великом попусту не види проблем. Он каже да је просечан попуст клијентима између 85% и 92% и да цене у ценовнику „не служе ничему”, као и да је Информер оглашао себе.
„Ми са свим медијима имамо исти уговор. Исту ситуацију имаш са свим медијима и са Новостима и са Политиком и са Телеграфом и са Светом”, наводи Митровић.
Финансијски стручњак Мирослава Миленовић каже да је Пореска управа требало да провери основаност оваквог пословања Пинка и Информера. Према њеним речима, Пореска управа се у овом случају, али и иначе, фокусира само на то да ли је плаћен порез на додату вредност и не види овакве „црвене заставице”.
„Пореска управа није радила свој посао и није утврдила да ли се ради о симулованом (привидном, прим.нов) правном послу”, мишљења је Миленовић.
Она додаје и да би било занимљиво видети токове новца у овом случају.
„Да се види одакле новац Пинку и са друге стране где су паре из Информера отишле”, закључује Миленовић.
Божо Драшковић објашњава да, уколико постоји сумња на прање новца, постоји закон који то регулише и да би онда Управа за спречавање прања новца требало да наложи инспекцији да провери да ли је реч о фиктивном или стварном послу.
Новинари ЦИНС-а су питали Пореску управу због чега није приликом контроле проверавала основаност ових послова, и да ли је накнадно можда то учинила, али су уместо одговора добили тврдњу да су информације и документа из пореских поступака тајна.
Како је ЦИНС раније писао, Пинку је држава притекла у помоћ управо 2014. године, када је од Агенције за осигурање и финансирање извоза (АОФИ) прво добио гаранцију за кредит АИК банке у износу од око 2,5 милиона евра, а онда и кредит од око 1,4 милиона евра.
Са друге стране, Информер и поред константног кршења Кодекса новинара Србије редовно добија новац грађана на конкурсима за медијске пројекте који су у јавном интересу па је од 2016. до септембра 2019. овом листу исплаћено 29,4 милиона динара.
