Почетна » Миловановић: Тужилаштво нема ефективну контролу над оперативном полицијом, медији могу да помогну

Миловановић: Тужилаштво нема ефективну контролу над оперативном полицијом, медији могу да помогну

од admin
0 коментар

 

„Законодавац је поверио јавном тужиоцу да руководи предистражним поступком. Пошто тужилаштво не располаже оперативно-техничким могућностима, да на ‘терену’ прикупља доказе, отуд најчешће налаже полицији да предузима одређене радње, ради откривања кривичних дела и проналажења осумњичених“, рекао је Миловановић у разговору за агенцију Бета, нагласивши да износи лични став о проблемима које изазива садашње уређење односа тужилаштва и полиције.

Миловановић, члан Удружења тужилаца, широј јавности је постао познат као тужилац који је, пре избора за члана ДВТ, поступао у првостепеном поступку за паљење куће новинара портала „Жиг инфо“ Милана Јовановића када је некадашњи председник општине Гроцка Драгољуб Симоновић осуђен на четири године и три месеца затвора.

„Предистражни поступак је“, нагласио је Миловановић, „од супстанцијалног значаја за даљи ток кривичног поступка, зато је важан однос у раду између тужилаштва и полиције“.

„Тужилац без оперативне криминалистичке полиције је глава, без руку и ногу, дакле немоћан да споведе у наум оно како је правно замислио руковођење кривичним прогоном. Својевремено, чувени француски криминалистичар Едмон Локар је написао да је ‘време које пролази, истина која измиче’“, илустровао је Миловановић.

Он је додао да се зато, „уколико та сарадња изостане, тешко могу очекивати добри резултати, који ће се после огледати у виду изрицања осуђујуће пресуде“, потцртавши још једну важну чињеницу у прилог своје тезе зашто је та сарадња од кључног значаја за успех у поступку.

Како је објаснио, ради се о чињеници да припадници полиције након подношења кривичне пријаве тужиоцу често нису заинтересовани за исход поступка по тој пријави јер им се подношење неоснованих кривичних пријава, које је потом тужилац из неког законског разлога одбацио, не води као минус у раду.

Он је указао да је то „парадоксална ситуација која води одсуству одговорности за рад неког полицајца или полицијског тима у конкретном случају и то се мора променити“, нагласивши да „заједнички рад подразумева и поделу одговорности“.

„У ‘политички’ осетљивим случајевима је највидљивија дисфункционалност односа тужиоца и полиције“, рекао је Миловановић, говорећи о последицама ситуације у којој је „тужиоцу законом подарено само једно опште место да руководи предистражним поступком, без правих дизгина управљања полицијским апаратом“.

„Недвојбено се може рећи да је истински владар поступка полиција, а не тужилац кога правни доктринисти називају доминус литисом (господаром поступка), обзиром да је полиција у таквој позицији да увек њој, по правилу, стижу ‘прве и најсвежије’ информације, које она после уобличује и о томе информише тужиоца. Одавде није тешко закључити да онај ко влада информацијама, влада и поступком“, истакао је Миловановић.

Он је објаснио да је полиција, по закону, дужна да изврши налог тужиоца и да га о предузетим радњама редовно обавештава, „али су, нажалост, ‘санкције’ за непоступање полиције по налогу тужиоца неделотворне“.

„У практичном поступању, тужилац најчешће прибегава упућивању писаних ургенција полицији да поступе по његовом захтеву. То је ‘мекши’ приступ да тужилац ‘натера’ полицију да ради свој посао, при чему је законодавац предвидео и нешто ‘тврђи’ приступ, дарујући тужиоцу, ипак само декларативно овлашћење и то да одмах о непоступању обавести старешину полиције, а по потреби и надлежног министра, Владу или надлежно радно тело Народне скупштине“, прецизирао је Миловановић.

Тужилац може, како је навео, „затражити од старешине ‘непослушног’ полицијског службеника иницирање дисциплинског поступка“, али га не може сам покренути, нити да у њему на било који начин учествује.

„Практичан домашај оваквог законског решења је такав да тужиоцима ‘везује’ руке да могу иоле битније утицати на поступање полиције, тим пре што су Министарство унутрашњих послова (МУП) и тужилаштво два различата државна органа, између којих не постоји никакава органска веза, па самим тим полицијски службеник који не поступа по налозима тужиоца, може одговарати само пред својим ‘шефом’, али не и пред надлежним тужиоцем, стога он од поступајућег тужиоца не може ни трпети никакву санкцију због непоступања“, навео је Миловановић.

Он је рекао да „довитљиви тужиоци, с обзиром на овакав законодавни оквир, покушавају на све начине да доскоче ‘непослушним’ полицајцима“.

„Неретко су се у неким случајевима, иако то није изричито предвиђено законом, обраћали Сектору унутрашње контроле МУП захтевајући да се испита законитост у раду конкретног полицијског службеника, чиме су вршили додатни институционални ‘притисак’ да до поступања по њиховом захтеву дође“, испричао је Миловановић.

Како је нагласио, „мора постојати ‘мера’ која ће натерати полицајца да поступи по налогу тужиоца“, наводећи и да покретање дисциплинског поступка против одређеног полицајца њега и даље не обавезује да поступи по налогу тужиоца.

„Најбоље би било законом уредити да старешина полиције у таквој ситуацији има обавезу да моментално одреди другог полицајца, који ће по тужилачком налогу без одлагања поступити, а што би се једино могло сматрати ефикасним“, рекао је Миловановић.

Према његовим речима, „оно чиме се тужиоци досада нису у довољној мери служили јесте и неформални, ванинституционални вид притиска на полицију, када она не поступа по њиховим наредбама“.

„А то је да се обрате медијима, односно јавном мњењу, коме би објаснили разлоге за своје непоступање, чиме би заправо у конкретном случају уперили рефлектор у нерад полиције, уједно би и шире осветлили овај проблем, са аспекта потребе за постојањем правне државе“, рекао је Миловановић.

Бета/Нови магазин/Цензоловка

Можда ти се свиди

Оставите коментар