Срби када данас славе Божић, дан рођења Господа Исуса Христа, најрадоснији хришћански празник, треба да се запитају а где је та радост за нашу браћу на Косову и Метохији, за нашу браћу расејану по целом свету и у коначном за нашу браћу у остатку Србије… Шта је то, што треба да нас чин срећнима, радоснима и пуним љубави у тренуцима када је притисак на опстанак живота на вековним српским територијама незамислив и до те мере подмукао, да се малтретирања Срба настављају и у тренуцима празновања.
Срби су кроз историју имали много светлих примера, у виду храбрих јунака, часних хероја, који су утирали пут изградњи наше свести, наше среће и одржању живота и опстанка на овим просторима. То су свако били и кнез Лазар, и Милош Обилић, али и јунаци са Кошара, а данас су то Милош и Стефан Стојановић, млади и храбри дечаци из Готовуша, села покрај Штрпца, који су живећи обичан живот на југу Косова и Метохије, славећи Бадњи дан добили метак од шиптарског агресора.
Метак, који је погодио дете од само 11 година, морао је да пробуди све Србе, наше властодршце посебно, наше генерале, главнокомандујуће, па и црквене великодостојнике. Али на жалост није… Није зато што је „пројекат расељавања Срба“ дошао у фазу у којој више нико нити зна шта је то минимум нормалности и увиђајности, нити сме да уради било шта, што није део већ унапред припремљеног сценарија.
Од свих „ауторитета српске власти“ на Косово и Метохију се једино ушуњао неубедљиви и извиждани Петар Петковић, са циљем да направи неку политичку вајду од прострелне ране на дечаку од 11 година. Појавио се ненајављен, ниоткуда и то у Зубином Потоку на крајњем северу Косова и Метохије, у друштву искључиво представника Српске листе… Посета херојима, дечацима из Штрпца са прострелним ранама му није била у плану, јер агенда названа „Заједница српских општина“ подразумева свођење интереса Србије и Срба на крајњи север Косова и Метохије, без Срба у осталим деловима Косова и Метохије.
Србија је доживела да се у пројекту „расељавање Србије“ организују ванредне седнице снага безбедности, због прелета дечијих дронова у њеном ваздушном простору, да се подижу „Мигови“, не би ли витлали те дронове, али док се испаљују меци на српску децу на Косову и Метохији, е за такве догађаје нема заседања, нема тензија, јер то није део пројекта.
Изостаје чак и ванредно обраћање председника Србије, које је постало скоро па редовно…
Заштита Срба на Косову и Метохији није нешто што искрено брине било кога у свету, али ни наше властодршце, које брине само рејтинг и ситни политички поени. Зато од наших властодржаца имамо позиве да се „окупимо у кругу породице, да се не окупљамо по кафанама, да се манемо паганских обичаја“, имамо и поздраве и честитке из манастира Хиландара, али нема седнице наших снага безбедности. А требало би да је имамо…
Требало би макар зато што нам је баш на Бадњи дан стигао и одговор КФОР-а на захтев Србије о враћању 1.000 војника на територију Косова и Метохију…
Ето, ако им безбедност Срба, српске деце и мајки није нешто што треба да их покрене на заседање, нека се макар окупе и размотре шта чинити сада када је „лоптица“ опет у нашем дворишту.
Одговор од КФОР-а смо добили, али нико не сме да га прочита док се председник не врати из Хиландара, јер празновати Бадњи дан и Божић у Хиландару се не прекида…
Нама Србима, којима је потпуно јасно шта се дешава, који су последице лицемерства и продаје српских интереса осетили на својој кожи, не преостаје ништа друго него да се још више угледамо на храброст Срба који истрајавају у борби за опстанак живота на Косову и Метохији и да у њихово име позовемо на протестни скуп против режима у недељу 8. јануара, у Косовској Митровици.
Мир Божији, Христос се роди, браћо!!!
Покрајински одбор Народне странке Косово и Метохија
