Представници Зелено-левог посланичког клуба, Не давимо Београд, састали су се данас са министарком заштите животне средине и указали на катастрофалне последице власти Српске напредне странке у овој области.
Системско занемаривање решавања проблема загађења и потпуно стављање државе у службу зараде инвеститора на експлоатацији природних добара, довеле су до тога да је Србија данас затрована земља. Штета која је због овога начињена нашем друштву мери се милијардама евра у трошковима лечења оболелих људи, као и хиљадама прерано преминулих грађана.
Народни посланици проф. др Ђорђе Павићевић и Радомир Лазовић позвали су министарку Ирену Вујовић да поднесе оставку и предочили јој образложење у седам тачака.
Ваздух: Уместо да грађани Србије дишу здрав ваздух, наши градови су константно на врху листе најзагађенијих градова света. Према подацима Светске здравствене организације, у Србији сваке године од последица отровног ваздуха који сви дишемо премине око 15 хиљада људи, а трошкови лечења оболелих од последица загађења се мере милијардама евра. Један од шест парова у Србији искусило је потешкоц́е са зачец́ем, чему значајно доприноси и загађење ваздуха.
Пијаћа вода и водизворишта: Трећина Србије нема исправну воду за пиће, а у Војводини више од две трећине. Шесто хиљада становника Војводине пије воду са траговима арсена, а град Зрењанин је потпуно жртвован. Водоизворишта су нам, под влашћу СНС-а, постала градилишта, а реке су нам нападнуте мини хидроелектранама, дивљом градњом и депонијама. Највреднији ресурс без кога је живот немогућ нестаје пред нашим очима. Посебно забрињава што у градовима у којима вода није за пиће није бактериолошки исправна, грађани нису обавештени и користе је за пиће.
Канализација и прерада отпадних вода: Скоро 40 одсто домаћинстава у Србији нема канализацију, а у Београду, главном граду, трећина становника. Србија прерађује тек око 13 одсто отпадних вода. Уместо да направи мале децентрализоване системе који не троше пуно енергије, држава планира да уложи више милијарди евра у застарелу технологију кроз пројекат “Чиста Србија”. Уместо да уведемо најсавременије системе који су ефикасни и троше мало енергије, ми смо нашли себи меру у технологији од пре 50 година која неће решити проблем загађења река.
Дивље депоније: Целе наша држава је загушена хиљадама дивљих депонија које су извор загађења и могући извори заразе , а рециклира се тек око 4% комуналног отпада. Као да није довољно што имамо толико загађење ваздуха, генијални план је да се праве спалионице отпада, попут оне у Винчи, и тако додатно загади ваздух и уништи отпад, који би могао бити ресурс.
Рудници и каменоломи: Планине су нам жртвоване за руднике од који зараду имају само инвеститори, а грађанима Србије остаје минимална рудна рента да лечимо оболеле и лоше санирамо загађење. Плодна поља, од којих стотине хиљада грађана Србији живи, су мета Рио Тинта због литијума, или их трују нпр. фабрике гума.
Климатске промене: Упркос евидентном утицају климатских промена на временске прилике у Србији и све дужим сушним и топлим периодима које прекидају велике падавине, није урађено ништа како би се Србија адаптирала на измењене климатске услове, што доприноси великој материјалној штети. Уместо да се инфраструктура прилагођава измењеним климатским условима саде се палме на Калемегдану, а уместо да се смањују емисије гасова са ефектом стаклене баште лажирају се подаци о емисијама
Средства за животну средину. Буџет министарства животне је само 0,89% од укупног буџета. Издвајања за мере које се уводе, попут оних за замену индивидуалних ложишта ефикаснијим уређајима, су толико мала, да је њихов утицај занемарљив. Пример Програма заштите ваздуха за период 2022. до 2030. године који је усвојен у децембру 2022. године, а да за њега нису обезбеђена средства у буџету ни за 2023. годину, показује нам да држава не мисли да исти спроводи.
Покрет Не давимо Београд, као и велики број активиста и удружења грађана, већ годинама позивају да се крене са решавањем проблема загађења, а од власти су или игнорисани, или убеђивани да проблеми не постоје или нападани да раде против државе. Против великог броја активиста воде се и судски процеси, а неки су и пребијани од стране полиције, нападани од партијских батинаша и прогоњени у режимским медијима.
Србија има и знање и људе који могу да реше ове проблеме, али смо сигурни да би било каква значајна промена у приступу очувању животне средине и решавању великих проблема загађења била немогућа ако је предводи Српска напредна странка.
Као посебно питање на састанку издвојен је нестанак народне иницијативе за забрану ископавању литијума и бора која је након пријема на писарницу Народне скупштине склоњена из процедуре. Наиме, Зелено-леви клуб, Не давимо Београд је користећи могућност посланичких питања утврдио да народна иницијатива никада није послата надлежном одбору, нити надлежном министарству на проверу прикупљених потписа. Народни посланици проф. др Ђорђе Павићевић и Радомир Лазовић захтевали су одговор од министарке Ирене Вујовић ко је сакрио од народних посланика ову важну иницијативу. Уколико СНС сматра да је експлоатација литијума добра идеја, зашто се сакрива и бежи од скупштинске расправе о томе. Да ли је могуће да је страх толики да су спремни да посегну и за кршењем закона?
