„Давно ти је ђаво сео на праг, земљо Србијо“, редови су којима је велики кантаутор Ђорђе Балашевић коментарисао политичке прилике у Србији 2000. године.
Ђаво из те песме био је Слободан Милошевић, господар живота и смрти на овим просторима раних деведесетих, за кога се Србија надала да се више никада нец́е поновити.
Али 20 и неколико година касније од те легендарне Балашевићеве песме Србија поново има ђавола на прагу. Онај који је деведесетих ходао по најгорим ратиштима бивше Југославије, а сада се, такорећи, залаже за мир и просперитет.
То је прича коју може да прода само онима који су у петак били на његовом митингу испред Скупштине Србије, а не свима, јер је међу онима који су били на Вучићевом митингу било људи из свих слојева. Чак и они који су тамо били против своје воље.
То је заиста био састанак који, како је сам рекао, може само Александар Вучић. У Београд је привукао хиљаде људи из свих крајева Србије које је мамио бесплатним сендвичима, чоколадама, димовима и водом, а огромну већину није било брига шта Вучић и његови говорници причају на скупу.
Вучићеви плаћени демонстранти, међу којима су сиротиња која скупља чоколадице и мрки, бесни типови
Батаљони Вучићевих поданика, или оних који знају да то морају бити, слили су се ка згради скупштине са идентичним транспарентима, качкетима и мајицама, само је промењен град из којег су дошли.
„Панчево за Вучића“, „Краљево за Вучића“, „Врњачка Бања за Вучића“, „Пирот за Вучића“. Све урађено истим фонтом, у истим бојама и идентичним димензијама. Очигледно их нису сами правили у дворишту, већ им их је „неко” направио.
Било је људи видно очајног имовинског стандарда који су пунили ранчеве и торбе Вучићевим грозним енергетским плочицама и флашама воде, оних који су трпали мајице у џепове и углавном сиротиње коју Вучић може да купи баш за толико, пише Стјепан Мати, новинар Индеx-а.
Ту и тамо појавила би се група мрких, здепастих, црно обучених момака у групама од двадесетак. По тетоважама се видело којој друштвеној субкултури припадају, а ко би извадио мобилни да се слика у њиховој близини, добио би само мрштење или претњу: „Не сликај!“
„Србија наде“ названа је Вучићевим митингом, али је личила на све само не на митинг наде. Људи који се понашају као да не знају шта раде тамо, људи који су дошли по партијском задатку, људи који као да су покупљени испред продавнице у српској покрајини док су издисали флашу пива , љубитељи клабинга… Такву прилично бизарну групу људи још бизарније говоре Вучићеви људи.
На бизарном скупу Вучић и његови људи одржали су још бизарније говоре
Ивица Дачић је говорио о братству и јединству, о смрти фашизму, истовремено величајући Милошевића. Он је рекао да „не даје Србију и Србе“ и „не даје Вучића“, а на скупу под називом „Србија наде“ поентирао је – „Косово је Србија“ – јер је то једина тема која занима него. Мада, наравно, Косово одавно није Србија и то врло добро знају и Вучић и Дачић.
Био је ту и мађарски министар спољних послова Петер Сијарто, чији је задатак био да убеди Србе да имају феноменалног председника каквог би сви пожелели и да су само због Вучића Мађари и Срби „сада братски народи“.
Такво друштво није могло да прође без Милорада Додика, који је, између осталог, поздравио „Србију наде“ са „Живела Русија“, а онда је дошао Александар Вучић који је поручио да они који не мисле као он и његови следбеници који заслужују презир из свих крајева Србије.
На крају је благословио кишу, која је све јаче падала, под којом се велика већина његових плаћених присталица разишла по крововима и гаражама и само чекала да аутобуси крену кући, јер јој је по свему судећи доста.
Али ни Вучићева благословена киша није могла да спере блато у коме се годинама дави цивилизована и нормална Србија. Дан касније, на протесту „Србија против насиља“, та је Србија јасно поручила да јој је доста насиља у медијима, насиља на улицама и школама и насиља над здравим разумом.
На протесту „Србија против насиља“ други свет
Било је невероватно видети огромну психо-социјалну разлику у маси која се окупила испред Народне скупштине у петак и суботу. Имали смо утисак да смо у другом граду и другој држави и разговарамо са демонстрантима. Није им био проблем да говоре за један хрватски медиј, док су дан раније на такав упит дали само мрачан поглед.
Нису им били потребни сендвичи ни чоколадице да дођу на протест. Транспаренте су направили сами хаустори, а сви са којима смо разговарали рекли су да је крајње време да се нешто промени у њиховој земљи. Искреност. То је оно што смо осетили код данашњих демонстраната и што је сушта супротност ономе што смо видели јуче у Београду.
„Па има нас више него јуче“, бодрили су демонстранти док су, због мноштва људи, једва успели да се пробију ка згради Радио-телевизије Србије, која је била главна „мета“ данашњег протеста. иако се то не помиње у захтевима демонстраната, у којима се зато тражи да се укину телевизије Пинк и Хепи са дна медијске кофе, у којој су и таблоиди попут Информера и других Вучићевих листова.
Како су рекли демонстранти, циљ им је да РТС коначно буде јавна телевизија која ће објективно извештавати о пробуђеној Србији која се снажно побунила против насиља, али и власти.
Ову Србију киша није могла да отера као Вучићеве сендвичаре
Заиста је било импресивно гледати ту масу шарених кишобрана како се полако слива широком београдском улицом. Колона, којој се није назирао ни почетак ни крај, дуго се и упорно гусенички сјурила ка згради РТС-а.
Ту цивилизовану, пристојну Србију није могла да отера јака киша, за разлику од екипе коју је Вучић претходног дана натерао у Београд и која је почела да се разилази и пре говора њеног лидера.
Србији, којој је доста политичке психозе и насиља у друштву и медијима
Заправо, што је киша јаче падала, то је више људи долазило да покажу да им је доста једне политике и једне Србије. Политичка психоза Србије и толерисано насиље како у друштву тако иу медијима, пре свега кроз ријалити програме у којима се људи стално вређају, а често и туку. Успут су се смејали јер ниједан од водећих српских портала није пратио њихову параду уживо, док су Вучића пратили из секунде у секунду.
Десетине хиљада обичних грађана, студената, парова, старих и младих тражило је оставку челних људи телевизије и оставку онога кога сви виде као главни проблем. Јасно су рекли да им је доста насиља, физичког и медијског, а на растанку су нам рекли да ће бити још протеста и да је то само почетак.
Две Србије и јасна идеја Србије која се данас окупила на улицама
У сваком случају, два лица Србије никада се нису могла јасније сагледати за само два дана. Две Србије представљају две најбројније групе у српском друштву. Један који слепо прати Вучића и други који му се супротставља.
Толико недаћа за једног везира нико жив не памти“, други је ред песме са почетка текста. Србија је после првог везира добила нормалног, цивилног премијера Зорана Ђинђића, кога је усред бела дана убио снајпериста испред зграде Владе. Десетак година после њега дошао је нови везир. Последице његове владавине ће се вероватно видети деценијама.
Али јасно видимо једну последицу – гомила незадовољних људи који су, без обзира на формалне захтеве протеста, окупљени око једне идеје, односно поруке која је убедљиво највише скандирана на протесту данас – „Вучићу, иди. далеко“.
(AP Photo/Darko Vojinovic)
