Две бивше совјетске републике започеле су нове оружане сукобе око области која је међународно призната као део Азербејџана, али је контролишу етнички Јермени. Ратно стање уведено је јуче у обе земље, а у сукобима који се воде што на земљи што из ваздуха само у току једног дана убијене су најмање 23 особе.
Неки од њих, без сумње, убијени су српским оружјем, које држава Србија годинама уназад извози у нама пријатељску земљу Азербејџан, међутим приватним каналима, односно преко компаније Слободана Тешића, иста ратна опрема стигла је недавно и до руку јерменске војске.
Овај дипломатски пех, не тако давно, изазвао је прави међудржавни скандал.
Српско оружје у дипломатском рату
Да подсетимо, дипломатски односи Србије и Азербејџана пољуљани су 19. јула, када је интернет портал Хаqqин.аз, означен као близак властима Азербејџана, објавио тврдње да су минобацачи српске израде, као и муниција за њих, испоручени Јерменији преко Грузије, а потом употребљени у смртоносним сукобима на јерменско-азербејџанској граници, 12. јула.
Тада је заменик азербејџанског шефа дипломатије Калаф Калафов обавестио о овоме амбасадорку Србије Даницу Веиновић и нагласио да овај случај “баца сумњу у пријатељске односе и сарадњу две земље на највишем нивоу”.
Министар трговине Расим Љајић, чије министарство у Србији издаје крајњу дозволу за извоз оружја, изјавио је тада да су ове године одобрена два уговора за извоз наоружања у Јерменију, и да је у питању била муниција за пушке и пиштоље, а да је могуће да су минобацачи извезени још 2015.
Није могао да открије о којој се фирми ради.
Двострука игра
Овај “човек без лица” како су га често називали, јер се није могло доћи до било какве његове фотографије, широј јавности је постао познат 2003.године, односно у време чувене афере Орао, кад је домаће (Заставино) пешадијско наоружање уместо у Нигерију која је, наводно, била крајњи корисник, извезао у Либерију, која је била под међународним ембаргом.
О размери те афере говоре чињенице да су Уједињене нације тада Тешића ставиле на црну листу, те да је о том шверцу оружја документарни филм снимио енглески Би-Би-Си.
После низа сличних афера, Тешић се уплео у још једну и то ову са Јерменијом и Азербејџаном. Документи који су тада процурели у јавност, а које је објавио НИН, показали су да је уговором који је Тешић потписао са Министраством одбране Јерменије 2018. године требало да буде испоручено 142.000 мина различитих калибара и 10 ракета Град од 122 милиметра из фабрике “Крушик”, а уговорено је и превезено најмање 100 минобацача за мине калибра 120 милиметара из “Прве петолетке”, као и три противавионска топа калибра 20 милиметара ознаке М55А4 из “Застава оружја“.
Оружје је отпремљено са нишког аеродрома Константин Велики на аеродром у близини Јеревана, главног града Јерменије, а још 16 летова са оружјем из српских фабрика је током 2019. године са нишког и београдског аеродрома “Никола Тесла” отпремано до аеродрома код Јеревана.
Интересантно је да је овај уговор са Јерменијом склопљен готово у исто време док је српски председник Александар Вучић добијао почасти у Азербејџану, када је и потписан Акциони план за стратешко парнерство и низ билетарних спорузума.
Србија је тако одиграла двоструку игру и истовремено наоружавала обе земље.
Наоружавање нестабилних подручја
Војно-политички аналитичар Владе Радуловић за Нова.рс каже да нема никакве сумње да се у најновијим сукобима између Азербејџана и Јерменије, користи српско оружје.
“Пословање и одрживост рада наше наменске индустрије базира се пре свега на продаји наоружања и војне опреме купцима широм света. Неретко, они долазе из безбедносно нестабилних подручја која “преко ноћи” могу постати место оружаног сукоба, као што је случај са тренутном ситуацијом између Јерменије и Азербејџана. У протеклим годинама, ми смо реализовали уговоре са обе стране у поменутом конфликту и при томе много интензивнија сарадња била је са званичним Бакуом, него са Јереваном. Због тога нема дилеме да ће се и наоружање из Србије користити у актуелној кризи у рејону Нагорно-Карабах”, наводи Радуловић.
Уверен је, међутим, да је за најразорније окршаје задужена војна индустрија Русије, Израела и Турске.
“У целој причи наса држава има маргиналан значај. Пре свега је махом реч о пешадијском наоружању и војној опреми, а не о сложеним борбеним системима. У поменутом региону, главни продавци наоружања и сложених борбених система су Русија, Израел и Турска”, истиче Радуловић.
Јелена Јеловац Нова
