Поред огромне и оправдане негативне реакције јавности због предложених измена Кривичног законика које би, суштински, представљале цензуру, нико се јавно није огласио поводом предлога да наношење штете финансијским интересима ЕУ постане ново кривично дело у Републици Србији, са максималном казном од три године затвора.
Овакав апсуд можда је саморазумљив и власти и деловима опозиције, кој су уједињени у убеђењу да Србија мора да истраје на ,,Европском путу”, али остаје нејасно зашто би се српско тужилаштво слугерајски бавило
оптуживањем, суђењем и лишавањем слободе својих становника, који су финансијски оштетили центар европског импперијализма и неке од најбогатијих држава на свету.
Већ деценијама грађани Србије кривичну пријаву оправдано сматрају за литерарни рад који ништа не кошта и ништа не помаже. Обичан народ, који кривичним пријавама тражи правду против моћних, годинама чека да тужиоци поступе по пријава. Уместо да решава овај проблем, Министарство правде у Нацрту предлаже да тужиоци у Србији гоне људе који су оштетили финансијске интересе Европске уније, без икаквог образложења са којим ресурсима ће наше тужилаштво сада штитити интересе страних земаља истовремено док не успева да ефективно заштити ни наше грађане.
Колико је министарство оковано бриселском бирократијом илуструје и чињеница да је на расправи чланица радне групе која је учествовала у писању Нацрта на једну примедбу судије одговорила како се она слаже са
примедбом лично, али како се та примедба не уклапа у Директиву ЕУ, са којом измене МОРАЈУ да буду усклађене.
Зашто би Србија трошила новац из буџета да се обрачунава са онима који су злоупотребили или прокоцкали новац страних донатора? Зашто бисмо се даље одлучно везивали за европски брод који тоне, који у нама једино види ресурс, средство и топовско месо за будуће ратове?
