„Последњих недеља затрпани смо помпезним маркетиншким активностима министра здравља, професора Златибора Лончара и председника Републике Србије Александра Вучића о значајном повратку наших здравствених радника из иностранства. Очито неусаглашени у свом усхићењу, председник тврди да ће се до краја недеље вратити „53 фантастичних лекара“, док министар здравља да се „вратило 40 здравствених радника“.
Прихватам чињеницу, да после епидемије погрешних одлука у здравственом систему Србије последње три деценије, сваки помак у позитивном смеру, макар и симболичног значаја, треба истаћи и похвалити. Искрено упућујем топлу добродошлицу мојим колегиницама и колегама. Међутим, не прихватам да фалсификатори реалности, једностраним и површним сагледавањем проблема, као својеврсним анестетиком, доводе грађане у релаксирајућу заблуду. У циљу реалног сагледавања домета и значаја овог враћања у земљу, без жеље за минимизирањем квалитета новопридошлих колега, истичем да у Србији има 38. 000 лекара са лиценцом, а да у јавном (државном) здравственом систему ради преко 21. 300 лекара, и он се није значајно мењао последњих десет година.
Све се ово дешава када Србија нема званичну стратегију планирања и развоја кадрова у здравственом систему, односно не постоји усвојена стратешка и оперативна кадровска политика.
После ове заводљиве илузије о значајаном и континуираном враћању лекара из иностранства, наоружаних знањем и искуством, остају бројне скривене истине које захтевају свестрану анализу и радикалне промене:
1) Колико је младих лекара и специјалиста отишло у иностранство последњих десет година? На основу издатих Сертификата (о добром гласу) Лекарске коморе Србије, претпоставка је да се ради о више хиљада лекара. Повратак лекара се, нажалост, изражава у промилима.
2) Да ли се лекари враћају у Србију зато што су овде бољи услови рада, квалитетнија едукација или већа плата, или су разлози личне и породичне природе – губитак посла, несналажење, носталгија, болест родитеља, школовање деце, довољно зарађеног новца, близина пензије итд. Сви разлози су разумљиви и прихватљиви и они су увек били присутни. Међутим, актуелна власт мора да зна, да када хиљаде лекара оде ван земље, да ће се већина, кад-тад, вратити у своју земљу, из бројних разлога ( најчешће уживање у пензији) и да од тога не треба правити параду, сабирати политичке поене и организовати свечане пријеме са ТВ камерама и децом повратника у наручју. То је онда популизам и маркетинг, а не промишљена кадровска политика.
3) Да ли је неко израчунао колико смо стотине милиона евра, или више, поклонили богатим земљама? Наиме, студирање само једног студента медицине кошта ову државу 58. 000 евра, без пратећих трошкова. Специјализација, најчешће, траје четири или пет година, а ужа специјализација још две године. Тренутно у здравственом систему Србије ради 62 одсто специјалиста, док је 18 одсто на специјализацији. Наши лекари важе за одличне лекаре, са добрим теоретским знањем и усвојеним вештинама, респектибилним искуством и сарадљивошћу, те се брзо уклапају у друге здравствене системе и социјални миље. Ово ми је својевремено потврдила Немачка комора лекара уз захвалност што „дозвољавамо“ да такви лекари дођу код њих.
3) Колико је одличних лекара, па и професора, протеклих година отишло из јавног (државног) здравства у приватну праксу, фармацеутске куће или у агенције за извођење клиничких студија (ЦРО)?
4) Који су разлози за масовни одлазак лекара из јавног здравства: мале плате, неквалитетна организација рада и руковођења, велика оптерећеност и „синдром сагоревање“ на послу, лоши међуљудски односи, непостојање јасних критеријума за усавршавање и напредовање, политизација здравства итд? Шта планира Министарство здравља да ове проблеме ублажи или реши?
5) Из којих средина лекари најчешће одлазе? Да ли Министарство здравља има јасан план како да коригује неравномерну дистрибуцију лекара са следственим негативностима које иза тога следе? На пример, у Нишавској области има 467 лекара на 100. 000 становника, а у Сремској само 205.
6) Да ли Министарство здравља има план како да повећа просечан број лекара на 100. 000 становника, са садашњих 322 на европски просек од 362 лекара? Да ли је Министарству познато да 27 одсто лекара има преко 55 година, у Јабланичкој области чак 42 одсто; у здравственом систему је 68 одсто колегиница које, иначе, раније одлазе у пензију. Шта планира Министарство здравља да благовремено припреми здравствени систем, кадровски и организационо, за велику генерацијску смену?
7) Када ће бити дефинисана уписна политика за свих пет медицинских факултета у Србији за десетогодишњи период (Национални план школовања кадрова здравствене струке), уз добро познавање и праћење стања на тржишту рада код нас и у свету. Само Медицински факултет у Београду, на годишњем нивоу, одшколује око 500 доктора медицине. Где ће се они запослити? Зашто држава само финансира број уписаних студената, а не квалитет наставе и оспособљеност младих лекара?
8) Да ли прекоредни пријем „53 фантастичних лекара“ из иностранства, само на основу једног критеријума, доноси и неке етичке проблеме? Лекарска професија није дефицитарна у Србији и бројни лекари годинама чекају на запослење ( обично, око 1.300 на бироу рада) или на одобравање специјализације. Да ли тим лекарима треба предложити одлазак у иностранство, као заобилазни пут за запослење у својој земљи?
9) Када ће „Одлука о забрани заснивања радног односа ради попуњавања слободних радних места код корисника јавних средстава“ из 2013. године и „Уредбе о поступку за прибављање сагланости за ново запошљавање и додатно радно ангажовање код корисника јавних средстава“ из 2014. године, бити укинуте ? Оне су драстично угрозиле планску и промишљену политику у области хуманих ресурса и, на дуже стазе, довеле у питање функционисање и развој здравственог система Србије. Ове законске одлуке су, између осталог, убрзале и повећале одлазак најбољих дипломираних студената медицине, једносмерном улицом, у друге земље. Они који су остали, могли су да се суоче са елементима корупције при запошљавању и наглашеним партијским кадрирањем.
Остаје нејасно зашто хронично, као понављачи, о озбиљним стварима као што је кадровска политика у здравственом систему Србије, доносимо нестручне, неозбиљне, исхитрине, кратковиде и етички проблематичне одлуке. Наш народ лепо каже:“ Лако је камен у Дунав бацити, али га је мучно извадити“.
Генерално гледано, кадровска политика мора бити планска, дугорочна, промишљена, свеобухватна, развојна и етички утемељена. Пре тога, људски ресурси морају бити аналитички сагледани на републичком, регионалном и општинском нивоу, и у времену које долази. Стручно утемељена кадровска политика са адекватним/стимулативним вредновањем рада и резултата рада, све до одласка у пензију, треба да доведе до минималног одласка лекара у иностранство. Наравно, временски омеђену едукацију лекара и стицање нових вештина у водећим светским центрима, треба плански стимулисати и материјално помагати, као што су то радили наши преци у 19. и 20. веку“.
